“Dnevnik” na šoukejsu Slovenskog mladinskog gledališča u Ljubljani

Bilo da je reč o „Kons: novo doba“ Prešernovog gledališča iz Kranja, „Talog“ Mestnog gledališča ljubljanskog ili „Krizama“, svaki put kao da se radilo o nečemu drugom i sa nečim drugim – prvi put sa slikom i glasom („Kons“) na poetičan način, drugi put sa glumcima na njihovim likovima i odnosima u situaciji kad se prebira i pakuje porodična zaostavština („Talog“), a treći – sa političkim lekčure performansom koji je u potpunosti neverbalan – fizički teatar.

Prvo sa čim se gledalac suoči na praznoj sceni je sedam gomilica garderobe i rekvizita osvetljenih reflektorom, a na zidovima okolo postavljeni kao ornamenti – panjevi. Jedan po jedan, sedam izvođača izlaze na scenu nagi, oblače svoj kostim, kupe rekvizitu i počinju da trče u mestu. Za to vreme, umilan glas sa razglasa počinje priču o kapitalizmu, kao da je jedna od životinja ili prirodnih vrsta dokumentarca na vašem omiljenom TV programu. Činjenice koje ste znali i niste znali, ili ih dovodili u vezu, poput one da je relativno nova pojava u ljudskoj istoriji da se pokvario naš odnos sa prirodom, da danas bolje znamo brendove i trendove, selebritije, nego reke, planine i druge vrste koje nas okružuju, sa razglasa mogu da zazvuče i kao fun facts. Međutim, izvođači koji ne prestaju da trče u mestu i da se znoje, počinju emitovati prve znake uznemirujuće energije da je njima loše i da niko ne bi imao prava da ih tretira ovako. Međutim, oni ne samo da se ne žale, nego nastavljaju da trče u mestu.

Kako predstava odmiče, glas sa razglasa uvodi u priču i elemente pravičnije raspodele resursa, međuzavisnosti živih i neživih bića u jednom ekosistemu kao što je naša planeta, propasti u koju vodi sebična konzumacija, nagomilavanje, nesreći koja raste kako raste prag nejednakosti među ljudima. Naši trkači u prazno, za koje smo već imali dovoljno vremena da shvatimo da garderoba koju nose, kostim, zapravo oblikuje njihove ratne uniforme, a ne radne, bilo da je reč o poštaru, biznismenu, porodičnom čoveku, ženi u nabavci ili anketarki, polako počinju da odbacuju stvari koje ih opterećuju, konzumirajući i hranu usput, što nelagodu čini još većom. U jednoj meri ona je tolika da bih predstavu i sam prekinuo, što očigledno prati i rediteljski osećaj za ritam i nakon erupcije (disturbance) u ovom malom ekosistemu dolazi do potpune invalidizacije odnosa i u bukvalnom i u metaforičkom smislu. Posle naglih promena svetla i muzike koja je pratila do tada mirno izlaganje o sličnosti ljudi i micelijuma, načina na koji se povezuju pečurke, likovi sada leže razbacani po sceni, obogaljeni upotrebom kostima na drugi način, da prekrije njihove pojedine udove. Zatim se uspostavlja potpuno novi režim, uzajamne pomoći i solidarnosti.

Ne znam da li je ovaj scenario bio neophodan, istina je da ta fascinantna, veoma izdržljiva i kreativna bića - ljudi - vole katastrofe, jer to ih zbližuje, što je pevao još Džoni Štulić, ali voleo bih da što više ljudi vidi ovu predstavu i oseti nelagodu koju sam ja osećao dok sam se brinuo hoće li izdržati srce svim izvođačima na sceni. Želim da što više ljudi odbaci što više nepotrebnih stvari pod hitno, jer ih već ionako svi imamo previše. Ako je podatak iz predstave tačan, a nemam razloga da ne verujem jer ga oslikava svet oko nas, da svetska ekonomija ne može više svakih dvadesetak godina da udvostruči svoj bruto proizvod, a da svi zajedno ne eksplodiramo – onda bih da taj podatak probamo svi bar jednom, umesto ručka, da iznesemo na sto.

Igor Burić