Ненад Грујичић: Прогнани Орфеји око нас

уврштени искључиво песници који су на својој кожи доживели избегличке муке.

– Нисам уврштавао песнике који су са дистанце, гледајући ТВ извештаје или читајући новине, писали о избеглиштву, прогону и рату – појашњава Грујичић за „Дневник”. – Наравно, и тако се могу писати песме, али у мојој антологији за њих ипак није било места. Само лично искуство у којем песнички таленат даје смисао и снагу љуском бићу у конкретној невољи – то је био кључ концепта антологије. Песник у егзилу  може се скућити у свом матерњем језику, у својој „песми над песмама”, која наставља да живи и после песникове земне смрти.

Антологија обухвата песме 116 српских песника-избеглица из Хрватске, БиХ и са КиМ с краја двадесетог века...

– Било је то време наше велике несреће чије последице још осећамо. Но, песници остављају најсуштаственији траг тога иксуства у племенитој светлости матерњег језика, коју називамо поезијом. Песнички језик је бесмртан, док је дневно-политички смртан. Сада у Сирији и другде бесни страшан рат и људи беже главом без обзира. И у тим збеговима има песника и уметника, а неки ће, сада деца,  тек постати. С друге стране, ти огромни таласи миграната на махове показују да се ова библијска драма одиграва на неки даљински управљач.

Ваша антологија дошла је у тренутку када се кроз Србију поново креће огроман избеглички талас, овог пута пристигао с потпуно другог краја планете?

– Да, у томе је интрига времена и  ове антологије. Срећа у несрећи, можда. Избегличка антологија пледира за истину која тетовира дубоке боре на лицима прогнаника. Голи живот, страдање, пролазак кроз иглене уши смрти и опстанак негде другде, далеко од завичаја или уништеног дома. Све то је иницијални витраж катастрофе која, осим несреће, има и скривен позитиван аспект који се односи на заснивање другачијег и новог живота, рођење изнова, на метаморфозу и психичку трансформацију, друштвену промену и обрт, слободу и коначно – васкрснуће. Егзил, дакле,  омогућава убрзан, накнадни процес индивидуације, стваралачке кристализације и победе.

У уводном слову Антологије јасно сте поручили да она није настала „из снобовске доколице или теоријске тлапње” већ као „нужност историјског тренутка у духовном зрењу појединца и народа”... Може ли се у том контексту закључити да је ова књига поједнако била потреба колико самих  песника и заједнице, толико и самог приређивача?

– Док сам скупљао избегличке песме, и сада када их наново читам, или слушам песнике на промоцијама антологије, питам се – а шта ли то пишу други песници и каква је та друга поезија тзв. тихих гестова, поезија без живота и бола,  засићена доколичарењем и измишљањем паралелних светова. Има ли смисла писати о туби калодонта у акваријуму или о шпилу масних карата на постељи? Ово је питање супротно оном Адорновом, о немогућности писања поезије после холокауста. Антологија „Прогнани Орфеји” доносе управо поезију која је исцеђена из опасног искуства, из страшне неизвесности у борби за голи опстанак, из позиције гледања смрти у очи. Ту матерњи језик пева на есенцијалан начин. то показује ова антологија, лишена плакатне и митингашке пароле, већ расцветана у дубоко личним искуствима и осећањима.

По инерцији, избегличкој поезији, и не читајући је, лепимо етикету „патриотска”, али Ви без рукавица с тим термином полемишете у предговору? Истовремено оцењујете и да би, сама по себи, једна, из распаднуте бивше земље,  „патетична заједничка антологија” била тек „крзави пловак на пучини међусобних дневнополитичких подметања”...

– Ми живимо у времену ирационалних поступака и негативне енергије. Још се празни гнојна рана бесловесног рата на Балкану и још сенкама тога рата управљају и тргују политичке елите новонасталих државица. Једна другој непрестано бацају клипове у точкове. Свака помисао да се један те исти језик, који иначе у потпуности  разумемо и говоримо у окружењу,  састави у логичну целину, изазива бес и мржњу. Још није настало време позитивних вибрација, још се чисти страдална душа Балкана. Ова антологија показује колико је јака стабљичица песничког бића на ветрометини катастрофе, У антологији се налазе 243 песме, међусобно потпуно различите, за разлику од, на пример, дневних колумни на ову тему, које личе као јаје јајету. „Прогнани Орфеји” се духовно и морално узносе изнад мутљага дневнополитичког лицемерја.

Отворено постављате питање културног идентитета српске избегличке популације. Но, може ли се то питање решавати мимо политике?

– У Србији наше избеглице имају апатридну позицију, они су „чардак ни на небу ни на земљи”. Институционално, нити су мањина нити део већинског народа. На том питању држава тек треба да поради. Ако, по Волтеру, кажемо да је политика само вештина да се лаже у прави час, онда нам спаса нема. Али Шарл де Гол је озбиљно додао: „Мислим да је политика сувише озбиљна ствар да би била препуштена само политичарима.”

Када је реч о уметничким вредностима поезије заступљене у антологији – износим властити суд –  песама има од сјајних до оних које читаоца остављају прилично равнодушним. У којој мери Вам је то као приређивачу представљало ограничајавјући фактор?

– Песме су увек одраз личног доживљаја. Свако бира по својој емоцији. Неки избегли песници нису написали ни једну једину песму о томе, занемели су, ћутали све време. Али, проналазио сам њихове прекогнитивне песме из ранијег стваралачког периода, које су имале пророчку димензију и слутиле катастрофу. Коју деценију пре овога рата, на пример, Душко Трифуновић (који је за себе у Новом Саду говорио да није избеглица већ измаглица), написао је овакве стихове: „Јер моја душа јасно поима/ да је најтеже међу својима/ а душе само толико има/ колико делиш са душманима.”

Мирослав Стајић

Песнике има ко да слуша

На једном месту кажете да је „поезија моћан улог у одсудним временима”... Али да ли је то заиста и данас и овде? Јер, песници и даље певају, али као да их нико не слуша...

– Не брините, песнике и те како има ко да слуша и чита. Права поезија је изван таламбаса кича и шунда, изван хипнозе медија и језика дневне политике. Она је светлица духа, свитац истине, муња без заглушујуће грмљавине. Права поезија оставља бисере за сва времена. Прошетајте мало Интернетом, па ћете и ту  видети колико је поезија присутна на разне начине, колико је насушна потреба људи који морају да пишу. А с друге стране, књига је унивезални проналазак попут точка који језди кроз време и нема намеру да стане, као што није стало ни позориште појавом филма и телевизије. Тако и ова антологија ће остати занавек, јер показује да је поезија велика одбрана живота и света.