Nenad Grujičić: Prognani Orfeji oko nas

uvršteni isključivo pesnici koji su na svojoj koži doživeli izbegličke muke.

– Nisam uvrštavao pesnike koji su sa distance, gledajući TV izveštaje ili čitajući novine, pisali o izbeglištvu, progonu i ratu – pojašnjava Grujičić za „Dnevnik”. – Naravno, i tako se mogu pisati pesme, ali u mojoj antologiji za njih ipak nije bilo mesta. Samo lično iskustvo u kojem pesnički talenat daje smisao i snagu ljuskom biću u konkretnoj nevolji – to je bio ključ koncepta antologije. Pesnik u egzilu  može se skućiti u svom maternjem jeziku, u svojoj „pesmi nad pesmama”, koja nastavlja da živi i posle pesnikove zemne smrti.

Antologija obuhvata pesme 116 srpskih pesnika-izbeglica iz Hrvatske, BiH i sa KiM s kraja dvadesetog veka...

– Bilo je to vreme naše velike nesreće čije posledice još osećamo. No, pesnici ostavljaju najsuštastveniji trag toga iksustva u plemenitoj svetlosti maternjeg jezika, koju nazivamo poezijom. Pesnički jezik je besmrtan, dok je dnevno-politički smrtan. Sada u Siriji i drugde besni strašan rat i ljudi beže glavom bez obzira. I u tim zbegovima ima pesnika i umetnika, a neki će, sada deca,  tek postati. S druge strane, ti ogromni talasi migranata na mahove pokazuju da se ova biblijska drama odigrava na neki daljinski upravljač.

Vaša antologija došla je u trenutku kada se kroz Srbiju ponovo kreće ogroman izbeglički talas, ovog puta pristigao s potpuno drugog kraja planete?

– Da, u tome je intriga vremena i  ove antologije. Sreća u nesreći, možda. Izbeglička antologija pledira za istinu koja tetovira duboke bore na licima prognanika. Goli život, stradanje, prolazak kroz iglene uši smrti i opstanak negde drugde, daleko od zavičaja ili uništenog doma. Sve to je inicijalni vitraž katastrofe koja, osim nesreće, ima i skriven pozitivan aspekt koji se odnosi na zasnivanje drugačijeg i novog života, rođenje iznova, na metamorfozu i psihičku transformaciju, društvenu promenu i obrt, slobodu i konačno – vaskrsnuće. Egzil, dakle,  omogućava ubrzan, naknadni proces individuacije, stvaralačke kristalizacije i pobede.

U uvodnom slovu Antologije jasno ste poručili da ona nije nastala „iz snobovske dokolice ili teorijske tlapnje” već kao „nužnost istorijskog trenutka u duhovnom zrenju pojedinca i naroda”... Može li se u tom kontekstu zaključiti da je ova knjiga pojednako bila potreba koliko samih  pesnika i zajednice, toliko i samog priređivača?

– Dok sam skupljao izbegličke pesme, i sada kada ih nanovo čitam, ili slušam pesnike na promocijama antologije, pitam se – a šta li to pišu drugi pesnici i kakva je ta druga poezija tzv. tihih gestova, poezija bez života i bola,  zasićena dokoličarenjem i izmišljanjem paralelnih svetova. Ima li smisla pisati o tubi kalodonta u akvarijumu ili o špilu masnih karata na postelji? Ovo je pitanje suprotno onom Adornovom, o nemogućnosti pisanja poezije posle holokausta. Antologija „Prognani Orfeji” donose upravo poeziju koja je isceđena iz opasnog iskustva, iz strašne neizvesnosti u borbi za goli opstanak, iz pozicije gledanja smrti u oči. Tu maternji jezik peva na esencijalan način. to pokazuje ova antologija, lišena plakatne i mitingaške parole, već rascvetana u duboko ličnim iskustvima i osećanjima.

Po inerciji, izbegličkoj poeziji, i ne čitajući je, lepimo etiketu „patriotska”, ali Vi bez rukavica s tim terminom polemišete u predgovoru? Istovremeno ocenjujete i da bi, sama po sebi, jedna, iz raspadnute bivše zemlje,  „patetična zajednička antologija” bila tek „krzavi plovak na pučini međusobnih dnevnopolitičkih podmetanja”...

– Mi živimo u vremenu iracionalnih postupaka i negativne energije. Još se prazni gnojna rana beslovesnog rata na Balkanu i još senkama toga rata upravljaju i trguju političke elite novonastalih državica. Jedna drugoj neprestano bacaju klipove u točkove. Svaka pomisao da se jedan te isti jezik, koji inače u potpunosti  razumemo i govorimo u okruženju,  sastavi u logičnu celinu, izaziva bes i mržnju. Još nije nastalo vreme pozitivnih vibracija, još se čisti stradalna duša Balkana. Ova antologija pokazuje koliko je jaka stabljičica pesničkog bića na vetrometini katastrofe, U antologiji se nalaze 243 pesme, međusobno potpuno različite, za razliku od, na primer, dnevnih kolumni na ovu temu, koje liče kao jaje jajetu. „Prognani Orfeji” se duhovno i moralno uznose iznad mutljaga dnevnopolitičkog licemerja.

Otvoreno postavljate pitanje kulturnog identiteta srpske izbegličke populacije. No, može li se to pitanje rešavati mimo politike?

– U Srbiji naše izbeglice imaju apatridnu poziciju, oni su „čardak ni na nebu ni na zemlji”. Institucionalno, niti su manjina niti deo većinskog naroda. Na tom pitanju država tek treba da poradi. Ako, po Volteru, kažemo da je politika samo veština da se laže u pravi čas, onda nam spasa nema. Ali Šarl de Gol je ozbiljno dodao: „Mislim da je politika suviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena samo političarima.”

Kada je reč o umetničkim vrednostima poezije zastupljene u antologiji – iznosim vlastiti sud –  pesama ima od sjajnih do onih koje čitaoca ostavljaju prilično ravnodušnim. U kojoj meri Vam je to kao priređivaču predstavljalo ograničajavjući faktor?

– Pesme su uvek odraz ličnog doživljaja. Svako bira po svojoj emociji. Neki izbegli pesnici nisu napisali ni jednu jedinu pesmu o tome, zanemeli su, ćutali sve vreme. Ali, pronalazio sam njihove prekognitivne pesme iz ranijeg stvaralačkog perioda, koje su imale proročku dimenziju i slutile katastrofu. Koju deceniju pre ovoga rata, na primer, Duško Trifunović (koji je za sebe u Novom Sadu govorio da nije izbeglica već izmaglica), napisao je ovakve stihove: „Jer moja duša jasno poima/ da je najteže među svojima/ a duše samo toliko ima/ koliko deliš sa dušmanima.”

Miroslav Stajić

Pesnike ima ko da sluša

Na jednom mestu kažete da je „poezija moćan ulog u odsudnim vremenima”... Ali da li je to zaista i danas i ovde? Jer, pesnici i dalje pevaju, ali kao da ih niko ne sluša...

– Ne brinite, pesnike i te kako ima ko da sluša i čita. Prava poezija je izvan talambasa kiča i šunda, izvan hipnoze medija i jezika dnevne politike. Ona je svetlica duha, svitac istine, munja bez zaglušujuće grmljavine. Prava poezija ostavlja bisere za sva vremena. Prošetajte malo Internetom, pa ćete i tu  videti koliko je poezija prisutna na razne načine, koliko je nasušna potreba ljudi koji moraju da pišu. A s druge strane, knjiga je univezalni pronalazak poput točka koji jezdi kroz vreme i nema nameru da stane, kao što nije stalo ni pozorište pojavom filma i televizije. Tako i ova antologija će ostati zanavek, jer pokazuje da je poezija velika odbrana života i sveta.