СЛИКЕ МИЛЕНЕ ЦВЕТКОВИЋ У ФОАЈЕУ МАТИЦЕ СРПСКЕ У вечном забитију звезде стварају време

Између ових, наизглед супротстављених димензија налази се метафизичко порекло уметности, спиритуална димензија стваралачког чина. Именовање уметничких процеса служи уметнику зарад оријентације и артикулације мотива. Савремена уметност, прекројена на више условљених рукаваца, заснована је у примени технолошког напретка, кретању друштвених процеса у незаобилазној политичкој коректности.

Баш као и у случају манифестације стварности, уметност рефлектује систем кроз визуру појединца, креатора уметничког дела. Због тога је од изузетне важности контекст уметничког рада, његово идеолошко исходиште. За Милену Цветковић, слика је праизвор дуалне слике света, постављена на узрочним, вечитим односима очигледног и скривеног, стварног и имагинарног. У основи, мотиви на њеним сликама смештени су у оквиру вишеструких значења речи забит, у индиректним асоцијацијама на затурени свет, осуђен у неприпадању целини, у граничној верзији омеђених емотивних статуса и дубоко проживљених траума из прошлости до актуелног тренутка. На тај начин, како ауторка и наводи, време постаје сублимација енергетских чворишта, сила над силама, унутар које се одигравају различите визуелне сензације и када настају слике симболичког језика.

Слике можемо окарактерисати као амблематичне парафразе, устројства потиснутих ликовних методологија, у преплитању отискивања, слагања и одузимања, у једној посве новој, инвертованој техници сликања. Вибрирајући пасажи прекривају читаву површину слике, и, иако изведени интензивним колористичким потезима боје, сугеришу да би једнако убедљиво деловали и у црно белој верзији. Због тога дводимензионални простор уступа место сложеним односима згуснутих лејера, путујућим зраковима у односу на меке, пастелне тонове у лазурно осмишљеним назнакама, којима сликарка настоји да примири узнемирену укупност доживљаја. Архетипски садржаји и динамична композициона организација слике увек су у служби драматичног утиска апокалиптичне природе којој као савременици сведочимо. Ипак, стабилност просторне архитектуре видљива је на слици у којој препознајемо свод чувеног храма, са четири стуба који увиру пандантифима, јеванђелистима који придржавају свод света. У завету ових порука изналази се стожерни потенцијал Милене Цветковић, у погледу ка горе, у тренутку када се изједначавају Горњи и Доњи Свет њене духовне запитаности.

По речима уметнице, у постављеном питању одакле стижу све те слике, одговор пружа незавршени циклус слика настао на рубним подручјима свести у непрестаном дијалогу са колективним памћењем, или у ослонцу на завичајну снагу као примордијалну природу сваког идентитета. На месту сакралне узвишености, у имену Инглаш, на брду које ме одмах подсети на чувену мудрост Владике Рада: “Ко на брду ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом”, живи трајно оснажена метафора потраге за сопственим средиштем. Јер, Милена Цветковић зна да, у вечном забитију, звезде стварају време.

Изложба „Вечно забитје” Милене Цветковић биће отворена до 28. јула. 

Данило Вуксановић