SLIKE MILENE CVETKOVIĆ U FOAJEU MATICE SRPSKE U večnom zabitiju zvezde stvaraju vreme

Između ovih, naizgled suprotstavljenih dimenzija nalazi se metafizičko poreklo umetnosti, spiritualna dimenzija stvaralačkog čina. Imenovanje umetničkih procesa služi umetniku zarad orijentacije i artikulacije motiva. Savremena umetnost, prekrojena na više uslovljenih rukavaca, zasnovana je u primeni tehnološkog napretka, kretanju društvenih procesa u nezaobilaznoj političkoj korektnosti.

Baš kao i u slučaju manifestacije stvarnosti, umetnost reflektuje sistem kroz vizuru pojedinca, kreatora umetničkog dela. Zbog toga je od izuzetne važnosti kontekst umetničkog rada, njegovo ideološko ishodište. Za Milenu Cvetković, slika je praizvor dualne slike sveta, postavljena na uzročnim, večitim odnosima očiglednog i skrivenog, stvarnog i imaginarnog. U osnovi, motivi na njenim slikama smešteni su u okviru višestrukih značenja reči zabit, u indirektnim asocijacijama na zatureni svet, osuđen u nepripadanju celini, u graničnoj verziji omeđenih emotivnih statusa i duboko proživljenih trauma iz prošlosti do aktuelnog trenutka. Na taj način, kako autorka i navodi, vreme postaje sublimacija energetskih čvorišta, sila nad silama, unutar koje se odigravaju različite vizuelne senzacije i kada nastaju slike simboličkog jezika.

Slike možemo okarakterisati kao amblematične parafraze, ustrojstva potisnutih likovnih metodologija, u preplitanju otiskivanja, slaganja i oduzimanja, u jednoj posve novoj, invertovanoj tehnici slikanja. Vibrirajući pasaži prekrivaju čitavu površinu slike, i, iako izvedeni intenzivnim kolorističkim potezima boje, sugerišu da bi jednako ubedljivo delovali i u crno beloj verziji. Zbog toga dvodimenzionalni prostor ustupa mesto složenim odnosima zgusnutih lejera, putujućim zrakovima u odnosu na meke, pastelne tonove u lazurno osmišljenim naznakama, kojima slikarka nastoji da primiri uznemirenu ukupnost doživljaja. Arhetipski sadržaji i dinamična kompoziciona organizacija slike uvek su u službi dramatičnog utiska apokaliptične prirode kojoj kao savremenici svedočimo. Ipak, stabilnost prostorne arhitekture vidljiva je na slici u kojoj prepoznajemo svod čuvenog hrama, sa četiri stuba koji uviru pandantifima, jevanđelistima koji pridržavaju svod sveta. U zavetu ovih poruka iznalazi se stožerni potencijal Milene Cvetković, u pogledu ka gore, u trenutku kada se izjednačavaju Gornji i Donji Svet njene duhovne zapitanosti.

Po rečima umetnice, u postavljenom pitanju odakle stižu sve te slike, odgovor pruža nezavršeni ciklus slika nastao na rubnim područjima svesti u neprestanom dijalogu sa kolektivnim pamćenjem, ili u osloncu na zavičajnu snagu kao primordijalnu prirodu svakog identiteta. Na mestu sakralne uzvišenosti, u imenu Inglaš, na brdu koje me odmah podseti na čuvenu mudrost Vladike Rada: “Ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom”, živi trajno osnažena metafora potrage za sopstvenim središtem. Jer, Milena Cvetković zna da, u večnom zabitiju, zvezde stvaraju vreme.

Izložba „Večno zabitje” Milene Cvetković biće otvorena do 28. jula. 

Danilo Vuksanović