Плетиво духа Светлане Милић, уметнице из Новог Сада

Отварајући свој дом, код Светлане Милић звук куцања долази и из собе, где њени радови које назива молитвама на зиду добијају облик својеврсног стрипа. У овом мозаику слика различитих формата, тихих, нежних боја, рељефне структуре, доминантно место зауизма отисак миљеа. Рукотворине из старих дана на њима делују попут археолошког налаза, фосила којем је уметница придодала свој отисак, осећај да и прошлост треба да настави да комуницира са нама. 

- Сваки од ових радова је дословно та жена која седи и ради по аутоматизму. Тако изгледа, али дубоко осећам да она седи и ради из духа живота – загледана у оно што сада настаје на зиду, из неколико гомила наслаганих по ћошковима собе - атељеа, замишљено прича Светлана, објашњавајући да јој се новонастајућа модуларност допада јер јој даје могућност поигравања предефинисаним структурама. - Сваки од њих има своју скривену математику коју понекад дотакнем и сама. Стварно мислим да нисам ни близу радовима тих жена које су то радиле с огромном посвећеношћу и љубављу, после тешких радова на њиви. Данас смо све мање на земљи, а све више на стратиштима.

Ово није први пут да уметница која се школовала да буде вајарка, а данас више ради у пољу дизајна, узима такозване етно мотиве и од њих прави савремена дела. Седа за компјутер и показује фотке радова у којима се виде традиционално обучене жене у неким новим, „неописивим“ пејзажима градова који као да су кубистичке визије њихових матичних, сеоских окружења. Смеје се Светлана док их коментарише речима – побркано, небулоза...   

- Дуго се бавим трагањем за елементима наше народне културе. Имам жељу да је наставим – условно речено народну уметност, а заправо уметност која нам је природна и стоји на нашем путу. Да је наставим у медију који је мени близак – каже она. - Пошто сам по вокацији вајарка и тако се осећам а немам простора да се бавим скулптурама и због тога сам веома несрећна, волим да се бавим свим занатима којима сам овладала и да у том сажимању мануалних радова долазим до нових начина обраде и да све што сам научила у животу применим у том заједничком раду.

Сећања, нежност, уздах, дисање, имена су која даје серијама, дубоко уверена да је на сваком раду приказана невидљива сруктура ваздуха. Назива их још и деловима савршене структуре – свемира. Светлана Милић тако открива снажну сложеност својих радова, за које често осећа да их предаје некоме на даљу употребу, не желећи да их та употреба опседа.

- Понекад, када се удубим, могу да чујем мисли тих вредних руку које су радиле без престанка – та њихова вредноћа, посвећеност и безуслован рад, често ме покрећу и не дозвољавају да станем. Рад је живот – наставља причу Светлана, враћајући је на почетак. - Почела сам да срећем пуно тих одбачених радова на бувљаку, на Најлону, и онда ме ухватила туга кад сам схватила да је то култура која нестаје. Те баке сада умиру, оне ће са собом однети ту културу коју ми нигде нисмо ни конзервирали, ни наставили. За мене је то најплеменитија култура, дата свакој живој особи која све и да није имала никакве друге таленте, умела је да седне, да узме своје игле и да их уплиће и од тога нешто прави. А то нешто, дубоко сам убеђена, јесте наша повезаност са универзумом. Он говори кроз њихове радове, а оне су плетиље животног даха, духа доброте, праштања...

Још од магистарског рада, молитва је за Светлану готово опсесивна тема. Свака линија, свака кукица и квачица, за њу је и овде – молитва. Најлепшу асоцијацију, па и симболику, доживљава када миљее из народне „кухиње“ рукотворина пореди са геометријом коју имају пахуље снега:

- Та структура, када дођеш до ње, схватиш да постоји у свему. Чак и у програмерским језицима, данас. У једном моменту док сам то радила, пошто се бавим дизајном и имам студио, видела сам када програмери ређају своје кодове – то је исто то.

Изложба постављена у свом стану јесте израз тренутне ускраћености за могућности да се она без ограничења изазваних епидемиолошком ситуацијом постави у јавном простору, али за Светлану Милић је и показатељ њене дистанце од света у којем је важно да си близак са влашћу или директорима галерија. Смета јој што готово да не постоји више некадашња здрава кустоска пракса да се буде у току, прати и гледа шта уметници раде.

- Баш волим и свиђа ми се позиција у којој не морам ништа инстант и брзо. Да могу да будем у процесу истраживања. То су моменти у којима најснажније осећам и доживљавам то што радим, без императива да то буде на крају неко дело. То је као једна врста велике заљубљености која има велики енергетски ковитлац.

Са свом љубављу описијући материјале, боје, поступке којима настају њени нови радови, Светлана поново не скида поглед са зида све испуњенијег причом која не комуницира речима:

- Увек сам се бавила јаким и чистим колорима, а онда сам се у једном тренутку, радећи винчанске реплике, срела са дубоко природним, земљаним тоновима. Сад волим да их тражим и проналазим, па их напустим... Увек ми се допадао и процес индустријске производње која ослобађа сваки процес од превеликих емоција. Када нешто радим, то изађе емотивно, врело, па постане сметња. Кад неком поклоним нешто у шта сам се јако унела, људи тешко живе са тим. Зато на крају то доведем до неке врсте хладног индустријског произовда са перфектном физичком, појавном израдом, а унутра остану ти слојеви у којима су животи и приче тих жена чије сам радове отиснула. Њихове мисли и осећања док су то радиле. Осећам велику нежност и захвалност да смо се срели у том метапростору мојих радова и као да настављамо даље у неком новом заједништву.  И тако... Кад имам времена, ја одем у тај свет да се одморим и обновим за овај наш свакодневни живот.

Игор Бурић