Pletivo duha Svetlane Milić, umetnice iz Novog Sada

Otvarajući svoj dom, kod Svetlane Milić zvuk kucanja dolazi i iz sobe, gde njeni radovi koje naziva molitvama na zidu dobijaju oblik svojevrsnog stripa. U ovom mozaiku slika različitih formata, tihih, nežnih boja, reljefne strukture, dominantno mesto zauizma otisak miljea. Rukotvorine iz starih dana na njima deluju poput arheološkog nalaza, fosila kojem je umetnica pridodala svoj otisak, osećaj da i prošlost treba da nastavi da komunicira sa nama. 

- Svaki od ovih radova je doslovno ta žena koja sedi i radi po automatizmu. Tako izgleda, ali duboko osećam da ona sedi i radi iz duha života – zagledana u ono što sada nastaje na zidu, iz nekoliko gomila naslaganih po ćoškovima sobe - ateljea, zamišljeno priča Svetlana, objašnjavajući da joj se novonastajuća modularnost dopada jer joj daje mogućnost poigravanja predefinisanim strukturama. - Svaki od njih ima svoju skrivenu matematiku koju ponekad dotaknem i sama. Stvarno mislim da nisam ni blizu radovima tih žena koje su to radile s ogromnom posvećenošću i ljubavlju, posle teških radova na njivi. Danas smo sve manje na zemlji, a sve više na stratištima.

Ovo nije prvi put da umetnica koja se školovala da bude vajarka, a danas više radi u polju dizajna, uzima takozvane etno motive i od njih pravi savremena dela. Seda za kompjuter i pokazuje fotke radova u kojima se vide tradicionalno obučene žene u nekim novim, „neopisivim“ pejzažima gradova koji kao da su kubističke vizije njihovih matičnih, seoskih okruženja. Smeje se Svetlana dok ih komentariše rečima – pobrkano, nebuloza...   

- Dugo se bavim traganjem za elementima naše narodne kulture. Imam želju da je nastavim – uslovno rečeno narodnu umetnost, a zapravo umetnost koja nam je prirodna i stoji na našem putu. Da je nastavim u mediju koji je meni blizak – kaže ona. - Pošto sam po vokaciji vajarka i tako se osećam a nemam prostora da se bavim skulpturama i zbog toga sam veoma nesrećna, volim da se bavim svim zanatima kojima sam ovladala i da u tom sažimanju manualnih radova dolazim do novih načina obrade i da sve što sam naučila u životu primenim u tom zajedničkom radu.

Sećanja, nežnost, uzdah, disanje, imena su koja daje serijama, duboko uverena da je na svakom radu prikazana nevidljiva sruktura vazduha. Naziva ih još i delovima savršene strukture – svemira. Svetlana Milić tako otkriva snažnu složenost svojih radova, za koje često oseća da ih predaje nekome na dalju upotrebu, ne želeći da ih ta upotreba opseda.

- Ponekad, kada se udubim, mogu da čujem misli tih vrednih ruku koje su radile bez prestanka – ta njihova vrednoća, posvećenost i bezuslovan rad, često me pokreću i ne dozvoljavaju da stanem. Rad je život – nastavlja priču Svetlana, vraćajući je na početak. - Počela sam da srećem puno tih odbačenih radova na buvljaku, na Najlonu, i onda me uhvatila tuga kad sam shvatila da je to kultura koja nestaje. Te bake sada umiru, one će sa sobom odneti tu kulturu koju mi nigde nismo ni konzervirali, ni nastavili. Za mene je to najplemenitija kultura, data svakoj živoj osobi koja sve i da nije imala nikakve druge talente, umela je da sedne, da uzme svoje igle i da ih upliće i od toga nešto pravi. A to nešto, duboko sam ubeđena, jeste naša povezanost sa univerzumom. On govori kroz njihove radove, a one su pletilje životnog daha, duha dobrote, praštanja...

Još od magistarskog rada, molitva je za Svetlanu gotovo opsesivna tema. Svaka linija, svaka kukica i kvačica, za nju je i ovde – molitva. Najlepšu asocijaciju, pa i simboliku, doživljava kada miljee iz narodne „kuhinje“ rukotvorina poredi sa geometrijom koju imaju pahulje snega:

- Ta struktura, kada dođeš do nje, shvatiš da postoji u svemu. Čak i u programerskim jezicima, danas. U jednom momentu dok sam to radila, pošto se bavim dizajnom i imam studio, videla sam kada programeri ređaju svoje kodove – to je isto to.

Izložba postavljena u svom stanu jeste izraz trenutne uskraćenosti za mogućnosti da se ona bez ograničenja izazvanih epidemiološkom situacijom postavi u javnom prostoru, ali za Svetlanu Milić je i pokazatelj njene distance od sveta u kojem je važno da si blizak sa vlašću ili direktorima galerija. Smeta joj što gotovo da ne postoji više nekadašnja zdrava kustoska praksa da se bude u toku, prati i gleda šta umetnici rade.

- Baš volim i sviđa mi se pozicija u kojoj ne moram ništa instant i brzo. Da mogu da budem u procesu istraživanja. To su momenti u kojima najsnažnije osećam i doživljavam to što radim, bez imperativa da to bude na kraju neko delo. To je kao jedna vrsta velike zaljubljenosti koja ima veliki energetski kovitlac.

Sa svom ljubavlju opisijući materijale, boje, postupke kojima nastaju njeni novi radovi, Svetlana ponovo ne skida pogled sa zida sve ispunjenijeg pričom koja ne komunicira rečima:

- Uvek sam se bavila jakim i čistim kolorima, a onda sam se u jednom trenutku, radeći vinčanske replike, srela sa duboko prirodnim, zemljanim tonovima. Sad volim da ih tražim i pronalazim, pa ih napustim... Uvek mi se dopadao i proces industrijske proizvodnje koja oslobađa svaki proces od prevelikih emocija. Kada nešto radim, to izađe emotivno, vrelo, pa postane smetnja. Kad nekom poklonim nešto u šta sam se jako unela, ljudi teško žive sa tim. Zato na kraju to dovedem do neke vrste hladnog industrijskog proizovda sa perfektnom fizičkom, pojavnom izradom, a unutra ostanu ti slojevi u kojima su životi i priče tih žena čije sam radove otisnula. Njihove misli i osećanja dok su to radile. Osećam veliku nežnost i zahvalnost da smo se sreli u tom metaprostoru mojih radova i kao da nastavljamo dalje u nekom novom zajedništvu.  I tako... Kad imam vremena, ja odem u taj svet da se odmorim i obnovim za ovaj naš svakodnevni život.

Igor Burić