Језикоманија: Др­жа­ње или да­ва­ње

И сва­ко се до­ви­ја на свој на­чин да до­пу­ни кућ­ни и лич­ни бу­џет... 

Пре не­ки дан идем на по­сао, а на град­ској ауто­бу­ској ста­ни­ци на­чу­јем раз­го­вор две же­не. При­ча­ју о то­ме ко­ли­ко ко­шта је­дан при­ва­тан час. Ова јед­на ре­че: „Има­мо но­ву на­став­ни­цу, она ДА­ЈЕ ча­со­ве за...” А дру­га ће на то: „Па, ка­ко то­ли­ко узи­ма за ДР­ЖА­ЊЕ ча­со­ва?”

Не бу­дем ле­ња, узмем днев­не но­ви­не и отво­рим огла­сне стра­не. А та­мо – ша­ре­ниш! И да­ва­ње и узи­ма­ње и др­жа­ње ча­со­ва...

Е, сад да ли ДА­ЈЕ­МО ча­со­ве или ДР­ЖИ­МО ча­со­ве?

Мо­жда је пра­вил­ни­је „др­жа­ти ча­со­ве” јер ка­ко да­ва­ти ча­со­ве? Час од­ре­ђу­је вре­мен­ски рок (нпр. 30 ми­ну­та) у окви­ру ко­га пре­да­јеш, пре­но­сиш, тј. да­јеш сво­је зна­ње.

Стил­ски је „Да­је­мо ча­со­ве”, чи­ни се, ма­ње „на­пад­но“. За пи­са­ње огла­са по­сто­ји ал­тер­на­ти­ва ако ни­сте си­гур­ни: „Ча­со­ви срп­ског је­зи­ка за основ­це, сред­њо­школ­це...”

По­гле­дај­те и ово: Ако сте сту­ди­ра­ли, ко­ли­ко пу­та сте ре­кли ма­ми или ду­га­ри­ци: Дао (да­ла) сам ис­пит! Ја сам го­во­ри­ла и: Про­шла сам!

Ис­пи­ти се ДА­ЈУ (али и ПО­ЛА­ЖУ)… При по­ла­га­њу ис­пи­та се за­пра­во ни­шта за­и­ста не да­је, па би­смо мо­гли да по­ста­ви­мо исто пи­та­ње: шта да­јеш кад да­јеш ис­пит? Зна­ње про­фе­со­ру?

И као што ре­че јед­на мо­ја ко­ле­ги­ни­ца: срп­ском је­зи­ку фа­ли те­за­ур... А те­за­ур је вр­ста реч­ни­ка. Реч­ник да­је де­фи­ни­ци­је ре­чи, а те­за­у­рус си­но­ни­ме и ан­то­ни­ме ко­ји су гру­пи­са­ни у пој­мо­ве...

На­та­ша Мир­ко­вић