Изложба Јелене Гајиновић у новосадској Културној станици Свилара

Ова изложба као друга у овом простору један је од 22 пројекта који су добили средства на јавном позиву „Уметници. Сад!” Фондације „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе”, а који има за циљ јачање новосадске културне сцене кроз мрежу културних станица, подизање њених капацитета, децентрализацију културе и развој публике. Ауторка се фокусирала на мапирање објеката који спадају у културно и индустријско наслеђе Новог Сада и на изложби је представила фрагменте фасадних орнамената и предмета са објеката који су срушени или су прошли кроз процес реконструкције.

Уметница сматра да у Новом Саду последњих година постоји интересовање за наше културно и  индустријско наслеђе, по­себно од када делују институције и организације, као што је „Простор“ које се баве промоцијом Подграђа и другог наслеђе не само из ужег центра града већ и из индустријских зона. Неколико година она је крећући се по граду сакупљала различите предмете који су увођењем у галеријски простор постали уметнички објекти. По речима ауторке, индустријски комплекси на некадашњим ободима града претрпели су доста промена и изгубили монументалност коју су поседовали. Како би сачували сећање на ова здања, референтни су фотографија и архивски документи. Тако су на изложби представљени керамички осигурач из фабрике „Електропорцелан“ која је основана још 1922. на Подбари или жута цигла, којом су некада биле поплочане неке од улице у центру града.

Урбани пејзажи и архитектура, како указује Јелена Га­јиновић представљају осим ви­зуелних слика и одређену материјалност, а битна је и аура која нам омогућава да доживимо неки простор и пејзаж. Данас долази до трансформације самог града и пејзаж мења своју форму. Управо одабиром ових предмета и фрагментима који су извучени из контекста, са својих фасада, прави се нека врста тајм лајна и различитих објеката и утицај културе и развоја архитектуре у Новом Саду. Ауторка је представила и предмете ентеријера, као што су део каљеве пећи из некадашње куће Марије Трандафил, или орнаменти и декоративни детаљи из старих кућа који се више не праве на тај начин. Архитектура је једна од најстаријих форми уметности, а оно што је разликује од осталих је управо мулти-сензорско искуство, које укључује визуелни и тактилни доживљај. Ослањајући се на поменута чула, посетиоци ће моћи да примете разлику у текстури и материјалима који су се користили приликом градње.

Ауторка је желела да на овај начин сачува нешто што је преостало, фрагменте Новог Сада у коме долази до великих промена, губитком културних здања која су била под заштитом а битна су за наш идентитет. Сходно променама, град губи свој идентитет, те остаје без својих неконвенцио­налних обележја. Овај вид презервације је лични корак ка очувању наслеђа које нестаје пред мојим очима, а чија вредност не лежи у материјалном, већ у естетском квалитету који поседује сваки сачуван предмет”, додаје уметница.

Јелена Гајиновић каже да ће наставити да ради на овом пројекту и важно јој је да види како ће Новосађани реаговати на овакав мало другачији приступ свом граду и локалној култури истичући да је јако битно да се сачува културно наслеђе које је једно, оно се не може репродуковати, накнадно креирати, те због тога треба да се пробуди одговорност и свет да оно што имамо чувамо и поштујемо. Ако ми као друштво и локална заједница не сачувамо обрисе културног наслеђа, заувек ћемо прекинути везу са нашом културном прошлошћу.

Јелена Гајиновић је дипломирала на Катедри за нове ликовне медије на Академији уметности у Новом Саду где је наставила и мастер студије, а затим  на Факултету лепих уметности у Порту у Португалији.

Изложба се може погледати до 31. јула од 10 до 18 сати.

Н. Попов