Izložba Jelene Gajinović u novosadskoj Kulturnoj stanici Svilara

Ova izložba kao druga u ovom prostoru jedan je od 22 projekta koji su dobili sredstva na javnom pozivu „Umetnici. Sad!” Fondacije „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture”, a koji ima za cilj jačanje novosadske kulturne scene kroz mrežu kulturnih stanica, podizanje njenih kapaciteta, decentralizaciju kulture i razvoj publike. Autorka se fokusirala na mapiranje objekata koji spadaju u kulturno i industrijsko nasleđe Novog Sada i na izložbi je predstavila fragmente fasadnih ornamenata i predmeta sa objekata koji su srušeni ili su prošli kroz proces rekonstrukcije.

Umetnica smatra da u Novom Sadu poslednjih godina postoji interesovanje za naše kulturno i  industrijsko nasleđe, po­sebno od kada deluju institucije i organizacije, kao što je „Prostor“ koje se bave promocijom Podgrađa i drugog nasleđe ne samo iz užeg centra grada već i iz industrijskih zona. Nekoliko godina ona je krećući se po gradu sakupljala različite predmete koji su uvođenjem u galerijski prostor postali umetnički objekti. Po rečima autorke, industrijski kompleksi na nekadašnjim obodima grada pretrpeli su dosta promena i izgubili monumentalnost koju su posedovali. Kako bi sačuvali sećanje na ova zdanja, referentni su fotografija i arhivski dokumenti. Tako su na izložbi predstavljeni keramički osigurač iz fabrike „Elektroporcelan“ koja je osnovana još 1922. na Podbari ili žuta cigla, kojom su nekada bile popločane neke od ulice u centru grada.

Urbani pejzaži i arhitektura, kako ukazuje Jelena Ga­jinović predstavljaju osim vi­zuelnih slika i određenu materijalnost, a bitna je i aura koja nam omogućava da doživimo neki prostor i pejzaž. Danas dolazi do transformacije samog grada i pejzaž menja svoju formu. Upravo odabirom ovih predmeta i fragmentima koji su izvučeni iz konteksta, sa svojih fasada, pravi se neka vrsta tajm lajna i različitih objekata i uticaj kulture i razvoja arhitekture u Novom Sadu. Autorka je predstavila i predmete enterijera, kao što su deo kaljeve peći iz nekadašnje kuće Marije Trandafil, ili ornamenti i dekorativni detalji iz starih kuća koji se više ne prave na taj način. Arhitektura je jedna od najstarijih formi umetnosti, a ono što je razlikuje od ostalih je upravo multi-senzorsko iskustvo, koje uključuje vizuelni i taktilni doživljaj. Oslanjajući se na pomenuta čula, posetioci će moći da primete razliku u teksturi i materijalima koji su se koristili prilikom gradnje.

Autorka je želela da na ovaj način sačuva nešto što je preostalo, fragmente Novog Sada u kome dolazi do velikih promena, gubitkom kulturnih zdanja koja su bila pod zaštitom a bitna su za naš identitet. Shodno promenama, grad gubi svoj identitet, te ostaje bez svojih nekonvencio­nalnih obeležja. Ovaj vid prezervacije je lični korak ka očuvanju nasleđa koje nestaje pred mojim očima, a čija vrednost ne leži u materijalnom, već u estetskom kvalitetu koji poseduje svaki sačuvan predmet”, dodaje umetnica.

Jelena Gajinović kaže da će nastaviti da radi na ovom projektu i važno joj je da vidi kako će Novosađani reagovati na ovakav malo drugačiji pristup svom gradu i lokalnoj kulturi ističući da je jako bitno da se sačuva kulturno nasleđe koje je jedno, ono se ne može reprodukovati, naknadno kreirati, te zbog toga treba da se probudi odgovornost i svet da ono što imamo čuvamo i poštujemo. Ako mi kao društvo i lokalna zajednica ne sačuvamo obrise kulturnog nasleđa, zauvek ćemo prekinuti vezu sa našom kulturnom prošlošću.

Jelena Gajinović je diplomirala na Katedri za nove likovne medije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde je nastavila i master studije, a zatim  na Fakultetu lepih umetnosti u Portu u Portugaliji.

Izložba se može pogledati do 31. jula od 10 do 18 sati.

N. Popov