Исцељујућа моћ театра – уметност у борби против зла

Више од 150 садржаја у оквиру поменутог програмског лука бавило се различитим концептима мира, заједништва и уметничког бунта, неговало културу сећања и промовисало антифашистичке идеје, док је театарски програм обрађивао и преносио различита ратна искуства, тешка, мучна и болна, те тако подстакао јавност да разговара о нечовечанским последицама рата и миру као стању које се изнова мора утврђивати.

Стварајући свој програмски приступ кроз Аристотелову тезу о театарској снази катарзичности, Српска Атина отворила је тешке теме из 20. века кроз позоришну продукцију, од периода пре Другог светског рата, потом самог рата, па до сукоба на простору бивше Југославије, апелујући на важност незамењивог мира у 21. веку. Управо су неке од тих представа завределе пажњу овогодишњих позоришних фестивала, као што је „Мефисто”, редитеља Хариса Пашовића, на актуелном Фестивалу професионалних позоришта Војводине и „Што на поду спаваш”, редитеља Кокана Младеновића, на Позоришном пролећу у Шапцу и Стеријином позорју.

Селекторка Фестивала професионалних позоришта Војводине, позоришна критичарка и новинарка Александра Гловацки истиче да је важно управо то што „Мефисто“ и након године титуле Европске престонице културе у којој је настао, наставља своју мисију.

- Представа „Мефисто“, по роману Клауса Мана, у драматизацији и режији Хариса Пашовића, јасно и прецизно детектује опасне друштвене аномалије, до те мере да, после ње, у очима гледалаца ништа не може бити исто као пре ње - сматра Александра Гловацки. - Због недвосмисленог утицаја на локалну заједницу, позориште је можда и најважнија уметност.

Драма „Мефисто” често се сматра модерном интерпретацијом класичне теме о катарзи јер истражује теме зла, греха, искушења и моралног пада, те укључује протагонисту Хендрика Хефгена, који се придружује нацистичком режиму како би напредовао у својој глумачкој каријери. Кроз Хендрикову причу, аутор Клаус Ман сугерише чињеницу да је људска природа сложена и да се зло може наћи и у најбољим намерама. Дакле, док катарза може помоћи да се суочимо са злим и пребродимо га, она не може решити све проблеме и учинити свет савршеним. Не може га учинити савршеним, али може поставити питања зарад бољег друштва.

- Шта смо све спремни да урадимо за свој успех? Да ли постоји етичка граница коју не смемо прећи док остварујемо своју каријеру? Можемо ли препознати моменат кад се почиње губити људскост у трци за новцем и славом? Јесмо ли спремни да издржимо ова питања и да критички сагледамо свој животни пут? То су важна и изазовна питања која отвара представа „Мефисто” Српског народног позоришта и Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе” - истиче редитељ представе Харис Пашовић. - У роману постоје ликови који су такође уметници, али који су одбили да сарађују са нацизмом. Нацизам је био нулта тачка зла у цивилизацији. Нема тог успеха, нема те „уметности“ који могу оправдати сарадњу са нацистима. Нацисти су у гасним коморама убили више од шест милиона Јевреја и скривили смрт још осамдесет милиона људи. То су били зликовци без премца. Сарађивати с њима?

Премијера „Мефиста“ је управо била једна од централних програма „Тврђаве мира“, који је водио глумац Лазар Јованов, а који каже да је сама „Тврђава мира“ имала важан цивилизацијски и хуманистички циљ, који стаје у свега неколико речи: да промовише мир, мир и мир. А где је у свему томе улога позоришта - питање се, према мишљењу Јованова, природно намеће.

- Несумњиво је да су позоришне представе, као уосталом и целокупан програм „Тврђаве мира“, приказане током трајања ове програмске целине, подстакле део јавности и грађанства да изнова и изнова разговарају о миру и нечовечанским последицема рата - потврдио је Јованов. - Представе које смо гледали обрађивале су и преносиле различита ратна искуства, углавном врло тешка, мучна и болна. Позоришним средствима могли смо и лично емотивно да преживимо велике ратне несреће, на један подношљив, естетизован начин. Доживљавајући емотивно прочишћење позориште нам је уједно пружило интроспекцију и учење. Јер моћ позоришта лежи управо у његовој способности да изазове емоције, иницира питања, покрене разговор, што треба да доведе до бољег разумевања света око нас.

Сећањем до будућности

Програм „Тврђаве мира“ приказао је различите облике друштвено ангажоване уметности, који су критички сагледавали последице рата и промовисали антифашистичке идеје. Теме „Тврђаве мира“ су од суштинског значаја за напредак и благостање човечанства, а програм је имао вишеструке циљеве, између осталог да ода пошту жртвама свих ратова у свету, Европи и на Западном Балкану. То је уједно био позив на акцију, промишљање и преиспитивање. Програм који је истински слао свету поруке мира показао је моћ уметности да промовише дијалог, емпатију и критичко мишљење, а разни су били уметнички алати - од културе сећања до активистичког бунта.

Један од примера неговања културе сећања јесте и представа „Пеге у срцу“ Моше Берахе, у режији Милорада Милинковића и Слободана Бранковића, која представља сведочанство о заробљеништву у немачким логорима за официре Југословенске војске, али и занимљиву љубавну причу уочи самог Другог светског рата. Међутим, ова прича прави нови осврт на проблем фашизма и антисемитизма. Како истиче Бранковић, представа има за циљ неговање културе сећања, напомиње да је важно да се сећамо људи, примимо њихове поруке и да их у овом данашњем времену разумемо, прихватимо, те наставимо да их шаљемо за будућност.

- Ми смо земља која је много тога прошла кроз историју и ми смо ти који позивају на мир и дијалог, који желе да та трауматична искуства поделе са другима и да одавде пошаљемо најлепшу могућу поруку, а то је, мислим, оно што Нови Сад управо ради, и због тога сам неизмерно срећан - поручује Слободан Бранковић.

Драма стварања о разореном свету

У години титуле Европске престонице културе репертоар најстаријег театра у Срба постао је богатији за дело Дарка Цвијетића „Што на поду спаваш“, у режији Кокана Младеновића који је удружио Српско народно позориште, Народно позориште Сарајево, Драмско казалиште „Гавела” и МЕШ Сарајево. Са дасака Српског народног позоришта представа се ове године упутила на Позоришно пролеће у Шапцу.

Прича о Дарковом брату Боти који одлази на одслужење војног рока у тадашњу Југословенску народну армију, у сарајевску касарну „Виктор Бубањ”, пред свој 19. рођендан, где ће већ за који дан почети ратни сукоби, јесте централна прича представе “Што на поду спаваш”. Управо је то интимна прича Дарка Цвијетића и његове породице који, служећи се чињеницама и фикцијом, приповеда описујући драматична и мучна збивања с почетка рата, да би је на крају сместио у данашње време.

- Овакво искуство је непроцењиво или, ако хоћете, такво искуство вас мења - каже Цвијетић. - Добијате невероватне увиде у сопствено биће, можете себе посматрати из посве неочекиваног угла. Овакав театарски улаз скалпером у стварност је болан колико и неопходан. Мени је највећи проблем био (и остао) како суспрегнути емоције, како их цивилизовати, охладити их, како би рекао Хајнер Милер. Упорно је то ход по рубу, емоције вас вуку, увлаче вас, а потребно је сачувати дистанцу од себе самога. Траума доживљеног непрекидно се понавља и потребно је пуно умећа да се не урушите у самога себе.

Он додаје и чињеницу да је веома важно то што је ова комплексна продукција изнесена у години када је Нови Сад био Европска престоница културе јер, како каже, оваква представа јесте пројекција европске будућности читавог региона.

- Превазилажење врло болног распада бивше домовине јесте помирење, опраштање, пружање руке, а све да једном наша деца или барем унуци живе у нормалним земљама, одрастају у нормалним друштвима - наводи Цвијетић и додаје да је Нови Сад у титуларној години добио на видљивости, те да је култура снажно везивно ткиво различитости, а на тај начин је Српска Атина потврдила свој врло аутентичан глас о мултикултуралности. - Уметност је други поглед, дубок сан и вера у људскост, без обзира на време у којем се остварује.

Верујем да ће се многи уметници враћати изнова Новом Саду и мислим да је то највећа културна вредност коју је титула донела граду. Пожељно место за стварање! Живимо нерадосно доба и сваки грам љубави ваља нам чувати и неговати. Ођек титуле града културе шири се у концентричним круговима и ваља се потрудити да се кругови проширују и лако не забораве. Ако је наша представа помогла у томе, веома сам поносан.

Ми смо народ

Мјузикл „Ми смо народ” („WirsinddansVolk„) у години титуле Европске престонице културе извео је популарни љубљански бенд „Лајбах”. Ово значајно уметничко дело, провокативним постмодернистичким драматуршким делима Хајнера Милера, први пут је, у оквиру „Тврђаве мира”, било изведено у Новом Саду у Дому Војске.

Како је програмски лук „Тврђава мира“ промовисао културу мира и дијалога као главне и актуелне поруке, али и критичко промишљање о страшним узроцима и последицама рата, мјузикл је на уметнички и несвакидашњи начин указао на неке од тих узрока, али и покушао да пружи релевантне одговоре. Овај пројекат премијерно је изведен у „ХАУ Театру” у Берлину, где је и сам Хајнер Милер својевремено радио у чувеном „Берлинер ансамблу”, позоришту које је основао Бертолд Брехт. Наследивши брехтовску револуционарну инспирацију, Милер је тематизовао проблеме национализма и развоја социјалистичког друштва, због чега се често сусретао са цензуром. Ово музичко-сценско извођење представља стапање Милеровог сценског израза са провокативном музиком „Лајбаха”, док је на плану садржаја реч о споју антинационалистичких и антирепресивних идеја.

Нови Сад је прошле године био једини град у Европи који је, кроз уметничке програме, градио „Тврђаву мира”. Програм о миру отпочео је сећањем на највеће страдање Новог Сада и Европе - Другим светским ратом. Градећи „Тврђаву мира” последњих година, у току припрема за Европску престоницу културе, многобројни европски уметници и организације одазвали су се, подразумевајући да је то важна тема за наш град и наше поднебље.

Од марта прошле године цела Европа поново је увидела да мир није задатост, већ стање које се увек изнова мора утврђивати. Заборав и подразумевање мира опомена су читавој цивилизацији.

Б. Павковић

Фото: В. Величковић, М. Ердељи