Isceljujuća moć teatra – umetnost u borbi protiv zla

Više od 150 sadržaja u okviru pomenutog programskog luka bavilo se različitim konceptima mira, zajedništva i umetničkog bunta, negovalo kulturu sećanja i promovisalo antifašističke ideje, dok je teatarski program obrađivao i prenosio različita ratna iskustva, teška, mučna i bolna, te tako podstakao javnost da razgovara o nečovečanskim posledicama rata i miru kao stanju koje se iznova mora utvrđivati.

Stvarajući svoj programski pristup kroz Aristotelovu tezu o teatarskoj snazi katarzičnosti, Srpska Atina otvorila je teške teme iz 20. veka kroz pozorišnu produkciju, od perioda pre Drugog svetskog rata, potom samog rata, pa do sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, apelujući na važnost nezamenjivog mira u 21. veku. Upravo su neke od tih predstava zavredele pažnju ovogodišnjih pozorišnih festivala, kao što je „Mefisto”, reditelja Harisa Pašovića, na aktuelnom Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine i „Što na podu spavaš”, reditelja Kokana Mladenovića, na Pozorišnom proleću u Šapcu i Sterijinom pozorju.

Selektorka Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, pozorišna kritičarka i novinarka Aleksandra Glovacki ističe da je važno upravo to što „Mefisto“ i nakon godine titule Evropske prestonice kulture u kojoj je nastao, nastavlja svoju misiju.

- Predstava „Mefisto“, po romanu Klausa Mana, u dramatizaciji i režiji Harisa Pašovića, jasno i precizno detektuje opasne društvene anomalije, do te mere da, posle nje, u očima gledalaca ništa ne može biti isto kao pre nje - smatra Aleksandra Glovacki. - Zbog nedvosmislenog uticaja na lokalnu zajednicu, pozorište je možda i najvažnija umetnost.

Drama „Mefisto” često se smatra modernom interpretacijom klasične teme o katarzi jer istražuje teme zla, greha, iskušenja i moralnog pada, te uključuje protagonistu Hendrika Hefgena, koji se pridružuje nacističkom režimu kako bi napredovao u svojoj glumačkoj karijeri. Kroz Hendrikovu priču, autor Klaus Man sugeriše činjenicu da je ljudska priroda složena i da se zlo može naći i u najboljim namerama. Dakle, dok katarza može pomoći da se suočimo sa zlim i prebrodimo ga, ona ne može rešiti sve probleme i učiniti svet savršenim. Ne može ga učiniti savršenim, ali može postaviti pitanja zarad boljeg društva.

- Šta smo sve spremni da uradimo za svoj uspeh? Da li postoji etička granica koju ne smemo preći dok ostvarujemo svoju karijeru? Možemo li prepoznati momenat kad se počinje gubiti ljudskost u trci za novcem i slavom? Jesmo li spremni da izdržimo ova pitanja i da kritički sagledamo svoj životni put? To su važna i izazovna pitanja koja otvara predstava „Mefisto” Srpskog narodnog pozorišta i Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture” - ističe reditelj predstave Haris Pašović. - U romanu postoje likovi koji su takođe umetnici, ali koji su odbili da sarađuju sa nacizmom. Nacizam je bio nulta tačka zla u civilizaciji. Nema tog uspeha, nema te „umetnosti“ koji mogu opravdati saradnju sa nacistima. Nacisti su u gasnim komorama ubili više od šest miliona Jevreja i skrivili smrt još osamdeset miliona ljudi. To su bili zlikovci bez premca. Sarađivati s njima?

Premijera „Mefista“ je upravo bila jedna od centralnih programa „Tvrđave mira“, koji je vodio glumac Lazar Jovanov, a koji kaže da je sama „Tvrđava mira“ imala važan civilizacijski i humanistički cilj, koji staje u svega nekoliko reči: da promoviše mir, mir i mir. A gde je u svemu tome uloga pozorišta - pitanje se, prema mišljenju Jovanova, prirodno nameće.

- Nesumnjivo je da su pozorišne predstave, kao uostalom i celokupan program „Tvrđave mira“, prikazane tokom trajanja ove programske celine, podstakle deo javnosti i građanstva da iznova i iznova razgovaraju o miru i nečovečanskim posledicema rata - potvrdio je Jovanov. - Predstave koje smo gledali obrađivale su i prenosile različita ratna iskustva, uglavnom vrlo teška, mučna i bolna. Pozorišnim sredstvima mogli smo i lično emotivno da preživimo velike ratne nesreće, na jedan podnošljiv, estetizovan način. Doživljavajući emotivno pročišćenje pozorište nam je ujedno pružilo introspekciju i učenje. Jer moć pozorišta leži upravo u njegovoj sposobnosti da izazove emocije, inicira pitanja, pokrene razgovor, što treba da dovede do boljeg razumevanja sveta oko nas.

Sećanjem do budućnosti

Program „Tvrđave mira“ prikazao je različite oblike društveno angažovane umetnosti, koji su kritički sagledavali posledice rata i promovisali antifašističke ideje. Teme „Tvrđave mira“ su od suštinskog značaja za napredak i blagostanje čovečanstva, a program je imao višestruke ciljeve, između ostalog da oda poštu žrtvama svih ratova u svetu, Evropi i na Zapadnom Balkanu. To je ujedno bio poziv na akciju, promišljanje i preispitivanje. Program koji je istinski slao svetu poruke mira pokazao je moć umetnosti da promoviše dijalog, empatiju i kritičko mišljenje, a razni su bili umetnički alati - od kulture sećanja do aktivističkog bunta.

Jedan od primera negovanja kulture sećanja jeste i predstava „Pege u srcu“ Moše Berahe, u režiji Milorada Milinkovića i Slobodana Brankovića, koja predstavlja svedočanstvo o zarobljeništvu u nemačkim logorima za oficire Jugoslovenske vojske, ali i zanimljivu ljubavnu priču uoči samog Drugog svetskog rata. Međutim, ova priča pravi novi osvrt na problem fašizma i antisemitizma. Kako ističe Branković, predstava ima za cilj negovanje kulture sećanja, napominje da je važno da se sećamo ljudi, primimo njihove poruke i da ih u ovom današnjem vremenu razumemo, prihvatimo, te nastavimo da ih šaljemo za budućnost.

- Mi smo zemlja koja je mnogo toga prošla kroz istoriju i mi smo ti koji pozivaju na mir i dijalog, koji žele da ta traumatična iskustva podele sa drugima i da odavde pošaljemo najlepšu moguću poruku, a to je, mislim, ono što Novi Sad upravo radi, i zbog toga sam neizmerno srećan - poručuje Slobodan Branković.

Drama stvaranja o razorenom svetu

U godini titule Evropske prestonice kulture repertoar najstarijeg teatra u Srba postao je bogatiji za delo Darka Cvijetića „Što na podu spavaš“, u režiji Kokana Mladenovića koji je udružio Srpsko narodno pozorište, Narodno pozorište Sarajevo, Dramsko kazalište „Gavela” i MEŠ Sarajevo. Sa dasaka Srpskog narodnog pozorišta predstava se ove godine uputila na Pozorišno proleće u Šapcu.

Priča o Darkovom bratu Boti koji odlazi na odsluženje vojnog roka u tadašnju Jugoslovensku narodnu armiju, u sarajevsku kasarnu „Viktor Bubanj”, pred svoj 19. rođendan, gde će već za koji dan početi ratni sukobi, jeste centralna priča predstave “Što na podu spavaš”. Upravo je to intimna priča Darka Cvijetića i njegove porodice koji, služeći se činjenicama i fikcijom, pripoveda opisujući dramatična i mučna zbivanja s početka rata, da bi je na kraju smestio u današnje vreme.

- Ovakvo iskustvo je neprocenjivo ili, ako hoćete, takvo iskustvo vas menja - kaže Cvijetić. - Dobijate neverovatne uvide u sopstveno biće, možete sebe posmatrati iz posve neočekivanog ugla. Ovakav teatarski ulaz skalperom u stvarnost je bolan koliko i neophodan. Meni je najveći problem bio (i ostao) kako suspregnuti emocije, kako ih civilizovati, ohladiti ih, kako bi rekao Hajner Miler. Uporno je to hod po rubu, emocije vas vuku, uvlače vas, a potrebno je sačuvati distancu od sebe samoga. Trauma doživljenog neprekidno se ponavlja i potrebno je puno umeća da se ne urušite u samoga sebe.

On dodaje i činjenicu da je veoma važno to što je ova kompleksna produkcija iznesena u godini kada je Novi Sad bio Evropska prestonica kulture jer, kako kaže, ovakva predstava jeste projekcija evropske budućnosti čitavog regiona.

- Prevazilaženje vrlo bolnog raspada bivše domovine jeste pomirenje, opraštanje, pružanje ruke, a sve da jednom naša deca ili barem unuci žive u normalnim zemljama, odrastaju u normalnim društvima - navodi Cvijetić i dodaje da je Novi Sad u titularnoj godini dobio na vidljivosti, te da je kultura snažno vezivno tkivo različitosti, a na taj način je Srpska Atina potvrdila svoj vrlo autentičan glas o multikulturalnosti. - Umetnost je drugi pogled, dubok san i vera u ljudskost, bez obzira na vreme u kojem se ostvaruje.

Verujem da će se mnogi umetnici vraćati iznova Novom Sadu i mislim da je to najveća kulturna vrednost koju je titula donela gradu. Poželjno mesto za stvaranje! Živimo neradosno doba i svaki gram ljubavi valja nam čuvati i negovati. Ođek titule grada kulture širi se u koncentričnim krugovima i valja se potruditi da se krugovi proširuju i lako ne zaborave. Ako je naša predstava pomogla u tome, veoma sam ponosan.

Mi smo narod

Mjuzikl „Mi smo narod” („WirsinddansVolk„) u godini titule Evropske prestonice kulture izveo je popularni ljubljanski bend „Lajbah”. Ovo značajno umetničko delo, provokativnim postmodernističkim dramaturškim delima Hajnera Milera, prvi put je, u okviru „Tvrđave mira”, bilo izvedeno u Novom Sadu u Domu Vojske.

Kako je programski luk „Tvrđava mira“ promovisao kulturu mira i dijaloga kao glavne i aktuelne poruke, ali i kritičko promišljanje o strašnim uzrocima i posledicama rata, mjuzikl je na umetnički i nesvakidašnji način ukazao na neke od tih uzroka, ali i pokušao da pruži relevantne odgovore. Ovaj projekat premijerno je izveden u „HAU Teatru” u Berlinu, gde je i sam Hajner Miler svojevremeno radio u čuvenom „Berliner ansamblu”, pozorištu koje je osnovao Bertold Breht. Nasledivši brehtovsku revolucionarnu inspiraciju, Miler je tematizovao probleme nacionalizma i razvoja socijalističkog društva, zbog čega se često susretao sa cenzurom. Ovo muzičko-scensko izvođenje predstavlja stapanje Milerovog scenskog izraza sa provokativnom muzikom „Lajbaha”, dok je na planu sadržaja reč o spoju antinacionalističkih i antirepresivnih ideja.

Novi Sad je prošle godine bio jedini grad u Evropi koji je, kroz umetničke programe, gradio „Tvrđavu mira”. Program o miru otpočeo je sećanjem na najveće stradanje Novog Sada i Evrope - Drugim svetskim ratom. Gradeći „Tvrđavu mira” poslednjih godina, u toku priprema za Evropsku prestonicu kulture, mnogobrojni evropski umetnici i organizacije odazvali su se, podrazumevajući da je to važna tema za naš grad i naše podneblje.

Od marta prošle godine cela Evropa ponovo je uvidela da mir nije zadatost, već stanje koje se uvek iznova mora utvrđivati. Zaborav i podrazumevanje mira opomena su čitavoj civilizaciji.

B. Pavković

Foto: V. Veličković, M. Erdelji