Иконе на стаклу - мала уметничка дела самоуких мајстора

Словенци и Хрвати су се такође бавили том уметношћу, а сликање на стаклу неговало се и у неколико центара у Војводини. Иако су уметници приказивали различите теме, на нашим просторима су били уобичајни прикази верске садржине, а дела домаћих мајстора могла су бити израђивана и по поруџбини.

Иконе осликане на стаклу, уместо на платну или дрвету, спадају у наслеђе барока и карактеристичне су за 18, 19. и почетак 20. века, а након Другог светског рата одређени број је доспео у музеје и збирке колекционара.

Према речима вишег кустоса и етнолога у Музеју Војводине у Новом Саду Татјане Бугарски, слике на стаклу су израђивали самоуки мајстори, људи из народа, по узору на иконе и иконостасе великих уметника, које су биле специфичне по лику светаца и по бројним декоративним елементима. Цртеж је код икона на стаклу једноставан и прилично наиван, боје су често снажне, у највећој могућој мери се поштује симетрија, што тим иконама даје посебну драж. На делима која су се налазила у војвођанским кућама најчешће је представљано распеће и Богородица са Христом, док су на славским иконама код Срба и Румуна представљени свеци заштитници породице.

– Музеј баштини колекцију од 104 иконе на стаклу са територије Војводине, углавном из 19. века – каже Татјана Бугарски. – Део те колекције представљају дела која су израђена у удаљенијим центрима у данашњој Аустрији, Чешкој, Словачкој и Румунији. Најпознатије иконе на стаклу код нас су рађене у Сомбору, најстаријем домаћем центру те уметности, у ком је и најстарији познати сликар икона на стаклу Мојсеј Поповић стварао средином 18. века. Многе иконе сомборске школе које су до данас сачуване израђене су у оквиру радионице породице Протић. Интересантно је да су се том врстом уметности бавиле и жене, па је на пример познат рад Софије Протић која је сликала у 19. веку.

Иконе на стаклу су у музеје доспевале најчешће као сведочанства народне уметности, због често наивног, ликовног израза. – Према истраживањима и подацима иконе на стаклу код Срба у Срему највероватније су се почеле израђивати у првој половини 18. века, када се појављују и писани помени – каже Татјана Бугарски. – Према описима из 1732. и 1733. године цркве у Сусеку, Мишковцима и Земуну имале таква дела, као и црква манастира Фенек, а ширење те врсте уметности обележили су утицаји са запада, који су били у вези са историјским околностима, пре свега уређеније демографске прилике и везе са Бечом после сеоба, као и улазак стакла у ширу употребу.

Зачеци уметности осликавања стакла различитим техникама сежу у античко време, са поузданим подацима из периода од првог века пре нове ере. У средњем веку била је развијена у Италији, где је у 15. и 16. веку доживела процват. Из Италије се проширила и на друге просторе, у Француску и Шпанију, а у 16. веку и у јужну Немачку. До средине 18. века у јужним крајевима Немачке развила се и аматерска продукција слика на стаклу намењена купцима на селу. Убрзо након тога се проширила у средњој Европи. Иако сликање на стаклу постоји још од антике, популарне слике израђене на полеђини стакла током 18, 19. и почетка 20. века, најчешће са хришћанском тематиком, могу да се посматрају као посебан феномен.

Крајем 19. века у ширу употребу су ушле религијске слике штампане на папиру, а сликање на стаклу у средњој Европи је полако одумирало. Међутим, у том периоду у Војводини и Барањи радили су познати мајстори. Крајем 19. и почетком 20. века још увек су многе куће у овим крајевима имале иконе сликане на стаклу.

Силвиа Ковач