Дејан Влаисављевић Никт, редитељ: Филм мора да следи визију једног аутора

Своју фасцинацију богатом традицијом ноар филмова приписује властитој емигрантској пракси у САД-у, а његова остварења пуна су референци, цитата и мета/контекстуалних омажа најбољим филмовима и редитељима ове уметничке струје. Тако је и са његовим актуелним филмом “Сутра је још увек јули”, који је синоћ приказан на Фестивалу европског филма Палић у селекцији “Паралеле и судари”. Повом ове пројекције разговарамо са аутором филма.

„Палуба испод Теразија“ посвећена је „Гримизној улици“ Фрица Ланга, а „Сутра је још увек јули“ Сему Фулеру и “Црвеном кимону”. Шта је то што издваја ова два филма, а нарочито Фулеров у контексту новог остварења?

- Моји филмови се увек баве другим филмовима, и углавном је реч о жанровском филму. Тако је “Палуба испод Теразија” поред Фрица Ланга посвећена и Жан Реноару који је снимио прву верзију “Гримизне улице” под насловом “Кучка” (1931), 14 година раније од Ланга. Битно је да моје посвете нису римејкови, већ преузимање одређених мотива, који затим кроз моју обраду постају аутентични филмски рукописи, ослањајући се на рехабилитацију политуре филмског језика оригиналних филмова. Према томе, логично је да је “Сутра је још увек јули”, поред Сема Фулера (The Цримсон Кимоно, 1959) посвећен и Роберту Алдричу (Kiss ме deadly,1955), Фрицу Лангу (The Биг Хеат, 1953) али такође и Бошку Токину, Станиславу Кракову.

Да ли се овако циљаним и јасним референцама обраћате пре свега публици већ верзираној за ноар филмове, и колико вам је битно да и нов аудиторијум уведете у историју поменутог стила?

- Оно што издваја неки филм (или филмове) из филмске историје, који касније постаје неизбежна референца за мој филм, јесте квалитет филмског језика којим је тај филм направљен, од првог до последњег фрејма. Филмски језик се манифестује кроз камеру, монтажу и пројекцију, и по дефиницији је космополитски. Ако публика познаје и цени оригинал имаће кроз препознавање двоструко задовољство. У супротном случају, ако ништа друго, имаће атракцију призорима, опчињеност игром сенки и светла на филмском платну, што је апсолутно легално, јер филм је изворно измишљен да публика види како воз улази у станицу.

Ово је други филм са детективом Џонијем Палубом као главним јунаком. Видите ли овај филм као наставак prеthodnog у том смислу и зашто вам је важно да се вежете за једног јунака?

- Ако не рачунамо нултни филм са Џонијем Палубом, „Ундертакинг (2001-2013)“, који је данас нека врста култ филма (доступан је јутјубу), “Сутра је још увек јули” јесте други филм о авантурама приватног детектива Џонија Палубе, и јесте неформални наставак “Палубе испод Теразија”. Везивање за једног јунака, који је увек у другој авантури, омогућава континуитет серијалности. Серијалност у фикцији, ако има квалитет, производи виталност, која је дуготрајна културна вредност, ако не и вечна. У складу са тим, планирам трећи филм о Џонију Палуби.

Будући да сте и музичар, на који начин размишљате о употреби музике у филму?

- Увек ме је више занимала идеја “филм као музика”, од идеје „музика на филму”. Другим речима, постоје филмови који су неодвојиви од свог саундтрека и филмови који су „парада хитова”. У први групу спада на пример Хичкокова „Вртоглавица“. Тај филм је незамислив без Херманове музике. У другу групу спадају рецимо многи Тарантинови филмови, ако не и сви, који би са неком другом „парадом хитова” у саундтреку имали готово па исти ефекат. Овим никако не понижавам поп-рок музику у филмовима, већ указујем на чињеницу да оригинална музика писана за филм има неупитну историјску предност.

У актуелном филму потписујете режију, сценарио, музику, монтажу. Колико вам је битно да свеобухватно контролишете процес настанка филма, а у којој мери је овакво опредељење одређено продукцијским и буџетским условима?

- Припадам последњој генерацији југословенског алтернативног филма, која је имала доминантну праксу да аутор филма контролише све аспекте пројекта. Неколико деценија касније та чињеница је у мом случају остала непромењена, мада повремено радим са другим сценаристима. Сматрам да филмски редитељи треба да буду комплетни аутори, у складу са својим могућностима и амбицијама, филмова које потписују. Филм јесте колективни подухват, али мора да следи визију само једног аутора.

Prеthodni филм сте описивали као мета-детективски нео ноар. Да ли је и избор Саше Радојевића за важну улогу мета-филмски коментар сам по себи, с обзиром да се ради пре свега о редитељу познатом по гаражним филмовима?

- Ваше питање садржи у себи одговор - одабир Саше Радојевића, додао бих и Небојше Пајкића, јесте мета-филмски коментар сам по себи. Само Саша Радојевић може да буде инспектор Тодоров, као што само Небојша Пајкић може да буде Никола Краков, наравно када говоримо о мом филму. Историјске паралеле су ту више него очигледне: у Вендерсовом “Пријатељу из Америке” су Ник Реј и Денис Хопер, у Годаровом “Презиру” је Фриц Ланг, и тако даље. Та пракса има дугу традицију у филмској историји, досеже и до времена немог филма - ја настављам ту праксу у оквирима српског филма.

Често сте истицали европске корене ноар стила, који је своје звездане тренутке ипак доживео у САД. Колико у вашим филмовима дајете омаж управо тим европским коренима а колико се бавите америчком контекстуализацијом ноара?

- Мој омаж је максималан, и увек је између европских корена и америчке надградње, са тим да мене занима српска контекстуализација ноара као крајњи исход.

Ви сте мултидисциплинарни уметник. Чиме се још бавите последњих месеци, сем филмом?

- Поред филма и музике, бавим се стрипом. Нови стрип албум “Сафе ин Hеll” је базиран на истоименом филму Вилијема Велмана (1931) с тим да је радња стрипа пребачена у Краљевину Југославију. Такође са Душаном Зарићем, који је ко -сценариста “Палубе испод Теразија”, радим на трећем делу нео-ноар стрип трилогије “Моонсхот”, која треба да се појави на пролеће 2021.

Никола Марковић