Никола Стојановић, редитељ: "Дрењине" у Чортановцима

У малом стану у предграђу Београда, Сања, усамљена средовечна мајка, пати за њим. Бивши муж јој јавља да је са гроба пса нестала његова фотографија. Она планира пут у Чортановце, где је пас сахрањен. Истовремено, видимо сеоску свакодневницу њеног бившег мужа и његовог сенилног оца. “Дрењине” ће се наћи у Српском такмичарском програму 13. издања Међународног фестивала документарног филма Белдокс, који се ове године одржава од 3. до 10. септембра онлајн као и на неколико локација у Београду.

Зашто сте се одлучили за овако деликатну, личну тему за филм?

- Нисам ни сам сигуран. Имали смо задатак на трећој години режије да снимамо истраживачки документарни филм и јако дуго сам размишљао о чему ће бити. Стално сам се враћао на идеју да снимим филм о мојој породици. Откад сам почео да се бавим филмом, снимао сам своју породицу, епизоде у дедином сеоском животу: деду и тату у радовима у башти, како једу кљукушу и гледају „Валтер брани Сарајево“, или велики догађај прављења ракије и њихове различите идеје о томе како тај процес треба да изгледа. С друге стране, моја баба-тетка ме малтене свакодневно моли да је убацим у неки филм, и у сваком нашем кратком филму је имала по неку, углавном мању улогу. Мама је такође имала мале улоге у филмовима, али се она знатно мање појављивала.

Десиле су се неке велике промене у нашем животу. Деда је постао забораван, те се тата преселио да живи са њим на селу. Смрт нашег породичног пса Берија нас је све породично избацила из колосека, док је моја мама то примила најтеже. Прво сам све то видео као препреку у снимању филма, и тек када је прошло неко време и мало сам се дистанцирао, схватио сам да филм о томе и треба да буде. О смрти нашег породичног пса и о томе како се моја породица сусреће са тим, и како нас то на крају све повезује и зближава. Схватио сам да треба да нас прикажем онакве какви смо стварно, у најгорем и најбољем издању, да не треба да кријем било шта. Сви су пристали. У убеђивању ми је помогло то што је у питању испитни филм, јер ако је испит у питању, а поготово главни, онда је то озбиљна ствар око које треба да се помогне. Тако је мама овај пут добила највећу „улогу“, баба-тетка већу него икада до сад, а деда и тата су већ ионако били навикнути на камеру.

Колико је тешко као аутор направити дистанцу у односу на себе и властиту породицу као актере филма? У којој мери сте желели (или не) да то урадите?

- На почетку ми је било доста тешко, поготово у конципирању филма. Морао сам да покушавам да се удаљим и посматрам породицу као ликове, да заузмем перспективу гледаоца који не зна ништа о њима, да схватим шта је потребно да објашњавам, шта не.

С друге стране, нисам желео ни да се у потпуности изгуби тај осећај интимности, нисам желео да делује као да неко са стране снима неку породицу. Желео сам да се у филму осети блискост, интимност и да се назире мој однос према свему што се дешава. Да бих успео све да снимим што интимније, био сам једини члан екипе, јер ако би било ко од споља био ту, њихов однос према снимању би био другачији. Тако ми је снимање дало прилику да видим, на пример, живот моје мајке другачије него иначе. Осећао сам да је испред објектива њен живот, онакав какав је кад ја нисам ту, какав иначе не бих имао прилике да видим. Драгоцена ми је та визура коју сам добио кроз овај филм, и мислим да је мени, а и мојој породици, помогла да другачије видимо наше животе, упознамо себе боље, и да се додатно зближимо.

Како је ваша породица реаговала на коначну верзију филма?

- Највећи страх ми и јесте био од њихове реакција на филм, јер су ствари приказане доста сирово и сви су се отворили пред камером. Хвала богу, филм се свима допао, са уобичајеним замеркама: “Ју, на шта личим”, “што си ме снимао из тако безвезног угла”, “а што си избацио онај леп део”... Организовали смо приказивање за нас, на селу, на дедином телевизору, који се на прво своје појављивање у филму окренуо ка нама да каже: “Види, овај исти ја”.

Која симболика се крије иза наслова филма „Дрењине“?

- У филму мој тата то најбоље објашњава. Бери, наш пас, сахрањен је на селу где живи деда, између два дрена. Гоца, баба-тетка, уређује гроб ређајући дрењине по њему. Мој тата прича како је наша породица Стојановић још у Турско доба живела у Лици, у селу у ком је био поток који се звао Дреновац. Онда, кад су прешли у Босну, село у ком су живели (из ког су мој деда и тата) се звало Дренова Главица. Кад су дошли овде, у Чортановце, није било дренова, али је деда отишао у шуму, исчупао пар дренова, и посадио их у двориште. Тако да је дрен пратио Стојановиће где год да су ишли.

Једина особа у креативном процесу поред вас је била косценаристкиња Нађа Петровић. Зашто сте се одлучили за косценаристу и колико вам је она помогла да филм добије жељену форму, или можда другачију од оне коју сте сами замислили?

- Са Нађом сам радио на скоро свим prеthodnim филмовима, који су били кратки играни филмови, а ово нам је била прва заједничка сарадња на неком документарном филму. Пошто ми је било тешко да се дистанцирам од свега, Нађа ми је помогла као неко колико-толико објективан, да сагледам ствари са стране. Највише смо радили на структури - како уклопити све у један филм, маму која живи у граду, баба тетку са другог краја града, деду и тату на селу, а да не делује као три различита филма, већ као целина. Како најлакше објаснити односе, којим редоследом шта приказивати, и слично. Некако је деловало као да монтирамо филм пре његовог самог снимања, пошто смо више-мање знали шта ћемо пратити у филму. У том процесу смо схватили да ће главно везивно ткиво наратива и односа, као и главни покретач радње бити Бери, наш пас.

Шта вам је у редитељско-техничком смислу било најзначајније да постигнете? За какав приступ сте се одлучили?

- Најбитније ми је било да прикажем чланове породице, онакве какви јесу стварно, да покушам да ухватим што више ситница, њихових навика, све те аутентичности које су само њихове, а да то не буде нешто што ћемо само ми разумети, већ да буде спаковано у неку врсту наратива који ће гледалац моћи да прати и разуме. Коришћењем старих породичних слика сам покушао да појасним односе, нашу прошлост, али и да нагласим ту носталгију за прошлошћу која некако лебди кроз цео филм.

Какви су вам планови за будуде филмове?

- За наш дипломски филм „Док не Сагоримо“, који радимо са продукцијском кудом Нон-Алигнед Филмс смо добили подршку од Филмског центра Србије на конкурсу за кратки играни филм. Чекамо да се ситуација стабилизује да бисмо кренули у снимање. Јако сам узбуђен поводом тог филма, и баш једва чекам да почнемо с његовом реализацијом. Наш последњи кратки играни филм „Све како треба“ чека светску премијеру, ту су се исто ствари доста испомерале и закомпликовале због пандемије.

Спремам и кратки документарни филм „Поседим и поћутим ни о чему“, исто са темом породице, портрет мог деде и његовог самачког живота на селу. Тај филм сам снимао на другој години студија, али сам га тек недавно завршио, он исто чека светску премијеру. Нађа спрема кратки филм за мастер из режије, где ћемо заменити улоге: ја пишем сценарио, а она режира. Полако радимо на сценарију за дебитантски филм, а развијам пар идеја за документарне филмове, само ћу морати да одаберем која ме тренутно највише тишти и која је прва на листи за снимање.

Никола Марковић