Dejan Vlaisavljević Nikt, reditelj: Film mora da sledi viziju jednog autora

Svoju fascinaciju bogatom tradicijom noar filmova pripisuje vlastitoj emigrantskoj praksi u SAD-u, a njegova ostvarenja puna su referenci, citata i meta/kontekstualnih omaža najboljim filmovima i rediteljima ove umetničke struje. Tako je i sa njegovim aktuelnim filmom “Sutra je još uvek juli”, koji je sinoć prikazan na Festivalu evropskog filma Palić u selekciji “Paralele i sudari”. Povom ove projekcije razgovaramo sa autorom filma.

„Paluba ispod Terazija“ posvećena je „Grimiznoj ulici“ Frica Langa, a „Sutra je još uvek juli“ Semu Fuleru i “Crvenom kimonu”. Šta je to što izdvaja ova dva filma, a naročito Fulerov u kontekstu novog ostvarenja?

- Moji filmovi se uvek bave drugim filmovima, i uglavnom je reč o žanrovskom filmu. Tako je “Paluba ispod Terazija” pored Frica Langa posvećena i Žan Renoaru koji je snimio prvu verziju “Grimizne ulice” pod naslovom “Kučka” (1931), 14 godina ranije od Langa. Bitno je da moje posvete nisu rimejkovi, već preuzimanje određenih motiva, koji zatim kroz moju obradu postaju autentični filmski rukopisi, oslanjajući se na rehabilitaciju politure filmskog jezika originalnih filmova. Prema tome, logično je da je “Sutra je još uvek juli”, pored Sema Fulera (The Crimson Kimono, 1959) posvećen i Robertu Aldriču (Kiss me deadly,1955), Fricu Langu (The Big Heat, 1953) ali takođe i Bošku Tokinu, Stanislavu Krakovu.

Da li se ovako ciljanim i jasnim referencama obraćate pre svega publici već verziranoj za noar filmove, i koliko vam je bitno da i nov auditorijum uvedete u istoriju pomenutog stila?

- Ono što izdvaja neki film (ili filmove) iz filmske istorije, koji kasnije postaje neizbežna referenca za moj film, jeste kvalitet filmskog jezika kojim je taj film napravljen, od prvog do poslednjeg frejma. Filmski jezik se manifestuje kroz kameru, montažu i projekciju, i po definiciji je kosmopolitski. Ako publika poznaje i ceni original imaće kroz prepoznavanje dvostruko zadovoljstvo. U suprotnom slučaju, ako ništa drugo, imaće atrakciju prizorima, opčinjenost igrom senki i svetla na filmskom platnu, što je apsolutno legalno, jer film je izvorno izmišljen da publika vidi kako voz ulazi u stanicu.

Ovo je drugi film sa detektivom Džonijem Palubom kao glavnim junakom. Vidite li ovaj film kao nastavak prethodnog u tom smislu i zašto vam je važno da se vežete za jednog junaka?

- Ako ne računamo nultni film sa Džonijem Palubom, „Undertaking (2001-2013)“, koji je danas neka vrsta kult filma (dostupan je jutjubu), “Sutra je još uvek juli” jeste drugi film o avanturama privatnog detektiva Džonija Palube, i jeste neformalni nastavak “Palube ispod Terazija”. Vezivanje za jednog junaka, koji je uvek u drugoj avanturi, omogućava kontinuitet serijalnosti. Serijalnost u fikciji, ako ima kvalitet, proizvodi vitalnost, koja je dugotrajna kulturna vrednost, ako ne i večna. U skladu sa tim, planiram treći film o Džoniju Palubi.

Budući da ste i muzičar, na koji način razmišljate o upotrebi muzike u filmu?

- Uvek me je više zanimala ideja “film kao muzika”, od ideje „muzika na filmu”. Drugim rečima, postoje filmovi koji su neodvojivi od svog saundtreka i filmovi koji su „parada hitova”. U prvi grupu spada na primer Hičkokova „Vrtoglavica“. Taj film je nezamisliv bez Hermanove muzike. U drugu grupu spadaju recimo mnogi Tarantinovi filmovi, ako ne i svi, koji bi sa nekom drugom „paradom hitova” u saundtreku imali gotovo pa isti efekat. Ovim nikako ne ponižavam pop-rok muziku u filmovima, već ukazujem na činjenicu da originalna muzika pisana za film ima neupitnu istorijsku prednost.

U aktuelnom filmu potpisujete režiju, scenario, muziku, montažu. Koliko vam je bitno da sveobuhvatno kontrolišete proces nastanka filma, a u kojoj meri je ovakvo opredeljenje određeno produkcijskim i budžetskim uslovima?

- Pripadam poslednjoj generaciji jugoslovenskog alternativnog filma, koja je imala dominantnu praksu da autor filma kontroliše sve aspekte projekta. Nekoliko decenija kasnije ta činjenica je u mom slučaju ostala nepromenjena, mada povremeno radim sa drugim scenaristima. Smatram da filmski reditelji treba da budu kompletni autori, u skladu sa svojim mogućnostima i ambicijama, filmova koje potpisuju. Film jeste kolektivni poduhvat, ali mora da sledi viziju samo jednog autora.

Prethodni film ste opisivali kao meta-detektivski neo noar. Da li je i izbor Saše Radojevića za važnu ulogu meta-filmski komentar sam po sebi, s obzirom da se radi pre svega o reditelju poznatom po garažnim filmovima?

- Vaše pitanje sadrži u sebi odgovor - odabir Saše Radojevića, dodao bih i Nebojše Pajkića, jeste meta-filmski komentar sam po sebi. Samo Saša Radojević može da bude inspektor Todorov, kao što samo Nebojša Pajkić može da bude Nikola Krakov, naravno kada govorimo o mom filmu. Istorijske paralele su tu više nego očigledne: u Vendersovom “Prijatelju iz Amerike” su Nik Rej i Denis Hoper, u Godarovom “Preziru” je Fric Lang, i tako dalje. Ta praksa ima dugu tradiciju u filmskoj istoriji, doseže i do vremena nemog filma - ja nastavljam tu praksu u okvirima srpskog filma.

Često ste isticali evropske korene noar stila, koji je svoje zvezdane trenutke ipak doživeo u SAD. Koliko u vašim filmovima dajete omaž upravo tim evropskim korenima a koliko se bavite američkom kontekstualizacijom noara?

- Moj omaž je maksimalan, i uvek je između evropskih korena i američke nadgradnje, sa tim da mene zanima srpska kontekstualizacija noara kao krajnji ishod.

Vi ste multidisciplinarni umetnik. Čime se još bavite poslednjih meseci, sem filmom?

- Pored filma i muzike, bavim se stripom. Novi strip album “Safe in Hell” je baziran na istoimenom filmu Vilijema Velmana (1931) s tim da je radnja stripa prebačena u Kraljevinu Jugoslaviju. Takođe sa Dušanom Zarićem, koji je ko -scenarista “Palube ispod Terazija”, radim na trećem delu neo-noar strip trilogije “Moonshot”, koja treba da se pojavi na proleće 2021.

Nikola Marković