Ања Павићевић, глумица: Нестао је страх од камере

Потврдила је Ања Павићевић тиме предвиђања њених колега да је пред њом блистава каријера: „Она је светско лице што ће, верујем потврдити и на глобалном филмском тржишту”, порука је Дарка Бајића.

Пуно ми је значила подршка предивних партнера, предивних људи, пре свега, који су ми помагали, али су, што је још важније, веровали у мене, каже за „Дневник” Ања Павићевић.

Није, како каже, соло играч и не уме, барем не још увек, да сама извлачи сцене, ни у позоришту ни на филму.

Много ми значе партнери. Јер некада ни дијалог није толико важан, колико енергија коју видим у њиховим очима. Такође, увек ћу саслушати старије колеге, који су у овом послу много дуже него ја. Ипак сам почетник и жељна сам да саслушам сваки савет. Вели наша саговорница.

Да ли ти је било чудно да гледаш себе на великом платну, и то често у крупном плану, на којем је Дарко Бајић у овом филму нарочито инсистирао?

Када сам први пут гледала филм, на претпремијери у Новом Саду, било ми је врло чудно, необично, али узбудљиво. Дрмала ме је трема и све време сам, од почетка до краја филма, вртела у глави да ли сам негде могла и требала другачије. Али је на крају, на поклону, осећај био баш леп.

Сад када су иза тебе две велике улоге, једна позоришна, једна филмска, у ком се од тих рукаваца глумачке уметности више проналазиш? 

Уписала сам ФДУ са циљем да највише будем у позоришту, јер сам се много бојала камере. Дуго сам се бавила балетом и навикла сам на позориште, на сцену, да постојим ја, моја балетска или глумачка екипа, и да је ту публика, уз коју се увек деси нешто ново, другачије, нешто магично. Пред камером је све другачије Међутим, када смо почели снимање филма „Име народа”, колега Љуба Бандовић ми је у шали рекао: е сад дођи до камере и почни да је љубиш. И заиста, из једног снимајућег дана у други снимајући дан бивало ми је све лакше. Хвала богу, имала сам око себе дивне људе који су ми пуно помогли, тако да је не само страх нестао, већ чак могу рећи да сам заволела камеру. И више не бих могла тако лако да изаберем.

На четвртој си години ФДУ, у класи проф. Биљане Машић. Да ли је било додатног притиска због чињенице да си још увек студент?

На факултету важи правило да се у првој и другој години не ради ништа ван ФДУ, а већ од треће је дозвољено. Подржали су ме, тако да с те стране уопште није било притиска због тога што сам почела да радим. Али постојао је притисак у мени, како ће колеге све то оценити. Јер ми смо на академији потпуно огољени једни пред другима, знају све о мени, и глумачки и приватно. Срећом имам предивне класиће и професорку, која нас је учила да стварамо свој укус, да знамо шта је квалитетно, добро. Филм још нису гледали, али је на „Балканску царицу” дошла цела класа. После су коментарисали, указали су ми на неке детаље, који су им се свидели, и на оне друге, који су могли бити другачији. Били су искрени, али од њих и очекујем само сурову искреност.

Да ли си искрена према себи?

Јесам, и самокритична. И волим да верујем у нешто у шта сам увек веровала.

Цитираћу редитеља Горана Бјелановића: „Она је глумица која, када уђе на сцену, као да је кап сунца капнула на даске, толико је блистава, позитивна, толико светлости има у тој младој особи”... Прија ли младом глумцу таква перцепција или га пре оптерећује?

Оптерећује ме, јер ствара очекивања да сам увек и свуда баш таква, да сам непогрешива. Лепо је, наравно, чути такве речи о себи, али навикла сам и у балету и на академији на притисак, који ме тера даље, да из себе извлачим више. Нема хвале током рада, нема аплауза да не би било опуштања, већ добра оцена долази тек на крају, ако се нешто ваљано уради. А и више волим, ако заиста заслужујем позитиван коментар, да он дође када се неки процес заврши.

М. Стајић