Anja Pavićević, glumica: Nestao je strah od kamere

Potvrdila je Anja Pavićević time predviđanja njenih kolega da je pred njom blistava karijera: „Ona je svetsko lice što će, verujem potvrditi i na globalnom filmskom tržištu”, poruka je Darka Bajića.

Puno mi je značila podrška predivnih partnera, predivnih ljudi, pre svega, koji su mi pomagali, ali su, što je još važnije, verovali u mene, kaže za „Dnevnik” Anja Pavićević.

Nije, kako kaže, solo igrač i ne ume, barem ne još uvek, da sama izvlači scene, ni u pozorištu ni na filmu.

Mnogo mi znače partneri. Jer nekada ni dijalog nije toliko važan, koliko energija koju vidim u njihovim očima. Takođe, uvek ću saslušati starije kolege, koji su u ovom poslu mnogo duže nego ja. Ipak sam početnik i željna sam da saslušam svaki savet. Veli naša sagovornica.

Da li ti je bilo čudno da gledaš sebe na velikom platnu, i to često u krupnom planu, na kojem je Darko Bajić u ovom filmu naročito insistirao?

Kada sam prvi put gledala film, na pretpremijeri u Novom Sadu, bilo mi je vrlo čudno, neobično, ali uzbudljivo. Drmala me je trema i sve vreme sam, od početka do kraja filma, vrtela u glavi da li sam negde mogla i trebala drugačije. Ali je na kraju, na poklonu, osećaj bio baš lep.

Sad kada su iza tebe dve velike uloge, jedna pozorišna, jedna filmska, u kom se od tih rukavaca glumačke umetnosti više pronalaziš? 

Upisala sam FDU sa ciljem da najviše budem u pozorištu, jer sam se mnogo bojala kamere. Dugo sam se bavila baletom i navikla sam na pozorište, na scenu, da postojim ja, moja baletska ili glumačka ekipa, i da je tu publika, uz koju se uvek desi nešto novo, drugačije, nešto magično. Pred kamerom je sve drugačije Međutim, kada smo počeli snimanje filma „Ime naroda”, kolega Ljuba Bandović mi je u šali rekao: e sad dođi do kamere i počni da je ljubiš. I zaista, iz jednog snimajućeg dana u drugi snimajući dan bivalo mi je sve lakše. Hvala bogu, imala sam oko sebe divne ljude koji su mi puno pomogli, tako da je ne samo strah nestao, već čak mogu reći da sam zavolela kameru. I više ne bih mogla tako lako da izaberem.

Na četvrtoj si godini FDU, u klasi prof. Biljane Mašić. Da li je bilo dodatnog pritiska zbog činjenice da si još uvek student?

Na fakultetu važi pravilo da se u prvoj i drugoj godini ne radi ništa van FDU, a već od treće je dozvoljeno. Podržali su me, tako da s te strane uopšte nije bilo pritiska zbog toga što sam počela da radim. Ali postojao je pritisak u meni, kako će kolege sve to oceniti. Jer mi smo na akademiji potpuno ogoljeni jedni pred drugima, znaju sve o meni, i glumački i privatno. Srećom imam predivne klasiće i profesorku, koja nas je učila da stvaramo svoj ukus, da znamo šta je kvalitetno, dobro. Film još nisu gledali, ali je na „Balkansku caricu” došla cela klasa. Posle su komentarisali, ukazali su mi na neke detalje, koji su im se svideli, i na one druge, koji su mogli biti drugačiji. Bili su iskreni, ali od njih i očekujem samo surovu iskrenost.

Da li si iskrena prema sebi?

Jesam, i samokritična. I volim da verujem u nešto u šta sam uvek verovala.

Citiraću reditelja Gorana Bjelanovića: „Ona je glumica koja, kada uđe na scenu, kao da je kap sunca kapnula na daske, toliko je blistava, pozitivna, toliko svetlosti ima u toj mladoj osobi”... Prija li mladom glumcu takva percepcija ili ga pre opterećuje?

Opterećuje me, jer stvara očekivanja da sam uvek i svuda baš takva, da sam nepogrešiva. Lepo je, naravno, čuti takve reči o sebi, ali navikla sam i u baletu i na akademiji na pritisak, koji me tera dalje, da iz sebe izvlačim više. Nema hvale tokom rada, nema aplauza da ne bi bilo opuštanja, već dobra ocena dolazi tek na kraju, ako se nešto valjano uradi. A i više volim, ako zaista zaslužujem pozitivan komentar, da on dođe kada se neki proces završi.

M. Stajić