НОВИ „ТЕАТРОН” У НОВОМ УРЕДНИЧКОМ ИЗДАЊУ Бити сам свој газда

Ипак, то је и даље значило да сам, као ауторка текста, готово увек драстично мање плаћена у односу на редитеље који те текстове раде и да је постало неизбежно да, ако желим да живим од писања и позоришта, морам да радим много пројеката у сезони и пишем нове текстове изнова и изнова - део је “драматуршких белешки” Тијане Грумић, како је донекле исповесне изјаве својих колега прикупио и властите коментаре дао Андреј Чањи у новом броју “Театрона”, који је почео да уређује Светислав Јованов.

Овај исечак не значи да је цео број колегијално посвећен драматурзима, него да је то један од најузбудљивијих текстова. Дивна Стојанов је унутар ове искуствене теме одабрала да пише о „кружењу знања“, “односно о свом неформалном образовању с једне, и фацилитаторском раду с друге стране”. Ђорђе Косић приказао је рад драматурга из две позиције: “Рад хонорарног драматурга често значи „бити сам свој газда“, у сваком смислу: постоји елемент финансијске несигурности, јер никад не знаш када ће се (и да ли) догодити следећи пројекат, али сам бираш пројекте, сарађујеш с различитим уметницима, градиш сопствену поетику и сопствени репертоар искустава. С друге стране, рад у оквиру институције значи пре свега бити део система – уметник свој рад подређује систему, каријера се пре свега гради кроз допринос установи.”

Може ли данас позориште још увек да настаје и да се доживљава као уметност? (Влатко Илић)

Мина Петрић пише о најбољем искуству, сарадњи више драматурга на настајању сценског текста представе “Што на поду спаваш” по роману Дарка Цвијетића, у режији Кокана Младеновића (СНП/ Гавела, Загреб/ НП Сарајево). Борисав Матић се окренуо теоријском оквиру који разјашњава у ком простору драматургије се дешава поозоришна критика: “Драматургија и позоришна критика практично су рођене заједно, обе замишљене као мост између теорије и праксе, с тим што се драматургија више односи на модерацију списатељског, извођачког и административног рада унутар позоришта, док је критика више окренута ка комуникацији са широм публиком.”

Нови број “Театрона” садржи и веома занимљива промишљања о театру редитеља и теоретичара Влатка Илића, који је покушао да раздвоји различите функције театра, естетичку и етичку на пример, али и ону коју има у сфери неолибералног капитализма, у којој позоришта, заправо, производе робу. У том случају, закључује Илић по аналогији са Деборовом “дијагнозом” капитализма као друштва спектакла, публика би могла да се назове друштвом статиста. Међутим, он и даље отвара могућности за питања: “Шта би у складу са до сада изложеним подразумевало истрајавање на уметничком карактеру стваралаштва, а наместо робног, односно на естетском искуству као битно различитом од потрошачког? Може ли данас позориште још увек да настаје и да се доживљава као уметност?”

И. Бурић