NOVI „TEATRON” U NOVOM UREDNIČKOM IZDANJU Biti sam svoj gazda
Kako sam postajala afirmisanija, što bi u našem kontekstu podrazumevalo da sam bila prisutna kao spisateljica ili dramaturškinja u selekcijama pozorišnih festivala i dobijala nagrade za svoj spisateljski i dramaturški rad, tako se moja situacija u pregovorima o uslovima rada i produkcije predstave poboljšavala.
Ipak, to je i dalje značilo da sam, kao autorka teksta, gotovo uvek drastično manje plaćena u odnosu na reditelje koji te tekstove rade i da je postalo neizbežno da, ako želim da živim od pisanja i pozorišta, moram da radim mnogo projekata u sezoni i pišem nove tekstove iznova i iznova - deo je “dramaturških beleški” Tijane Grumić, kako je donekle ispovesne izjave svojih kolega prikupio i vlastite komentare dao Andrej Čanji u novom broju “Teatrona”, koji je počeo da uređuje Svetislav Jovanov.
Ovaj isečak ne znači da je ceo broj kolegijalno posvećen dramaturzima, nego da je to jedan od najuzbudljivijih tekstova. Divna Stojanov je unutar ove iskustvene teme odabrala da piše o „kruženju znanja“, “odnosno o svom neformalnom obrazovanju s jedne, i facilitatorskom radu s druge strane”. Đorđe Kosić prikazao je rad dramaturga iz dve pozicije: “Rad honorarnog dramaturga često znači „biti sam svoj gazda“, u svakom smislu: postoji element finansijske nesigurnosti, jer nikad ne znaš kada će se (i da li) dogoditi sledeći projekat, ali sam biraš projekte, sarađuješ s različitim umetnicima, gradiš sopstvenu poetiku i sopstveni repertoar iskustava. S druge strane, rad u okviru institucije znači pre svega biti deo sistema – umetnik svoj rad podređuje sistemu, karijera se pre svega gradi kroz doprinos ustanovi.”
Može li danas pozorište još uvek da nastaje i da se doživljava kao umetnost? (Vlatko Ilić)
Mina Petrić piše o najboljem iskustvu, saradnji više dramaturga na nastajanju scenskog teksta predstave “Što na podu spavaš” po romanu Darka Cvijetića, u režiji Kokana Mladenovića (SNP/ Gavela, Zagreb/ NP Sarajevo). Borisav Matić se okrenuo teorijskom okviru koji razjašnjava u kom prostoru dramaturgije se dešava poozorišna kritika: “Dramaturgija i pozorišna kritika praktično su rođene zajedno, obe zamišljene kao most između teorije i prakse, s tim što se dramaturgija više odnosi na moderaciju spisateljskog, izvođačkog i administrativnog rada unutar pozorišta, dok je kritika više okrenuta ka komunikaciji sa širom publikom.”
Novi broj “Teatrona” sadrži i veoma zanimljiva promišljanja o teatru reditelja i teoretičara Vlatka Ilića, koji je pokušao da razdvoji različite funkcije teatra, estetičku i etičku na primer, ali i onu koju ima u sferi neoliberalnog kapitalizma, u kojoj pozorišta, zapravo, proizvode robu. U tom slučaju, zaključuje Ilić po analogiji sa Deborovom “dijagnozom” kapitalizma kao društva spektakla, publika bi mogla da se nazove društvom statista. Međutim, on i dalje otvara mogućnosti za pitanja: “Šta bi u skladu sa do sada izloženim podrazumevalo istrajavanje na umetničkom karakteru stvaralaštva, a namesto robnog, odnosno na estetskom iskustvu kao bitno različitom od potrošačkog? Može li danas pozorište još uvek da nastaje i da se doživljava kao umetnost?”
I. Burić