Муни - модел, муза и инспирација Паје Јовановића

Од вечерас посетиоци Музеја Паје Јовановића могу да погледају изложбу "Муни - Уметничка инспирација сликара Паје Јовановића", ауторке Исидоре Савић, кустоса Музеја града Београда.



У опсежном ликовном опусу знаменитог сликара Павла Паје Јовановића (1859-1957), који је обиловао историјским, оријенталним, митолошким, религиозним и портретним композицијама, значајну целину чине представе са ликом уметникове супруге Хермине (Даубер) Јовановић Муни (1892-1972). 



“Паја Јовановић је био велики естета, волео је да се окружује лепим сликама и женама и лепота као главни мотив провејава на сликама на којима је представљена његова супруга”, рекла је Савић Танјугу.



На више од 30 дела обухваћених изложбом, на којима фигурира Муни, а која се чувају у оквиру Легата Паје Јовановића у Музеју града Београда, Јовановић је своје обожавање супруге преточио у ликовни миље, стварајући од свог модела својеврстан објекат уметности достојан дивљења. 



Представе Муни, као отелотворења идеалне лепоте, јављају се у Јовановићевим делима у различитим тематским оквирима, од њених представа као отмене даме из високог друштва, преко митолошких и алегоријских композиција, до акта. 



“Имамо лик Муни који се појављује у митолошким, алегоријским композицијама, где Јовановић Муни преоблачи у рухо античких богиња, па тако имамо слике Муни као Дијане, богиње лова, и Муни као Афродите, најлепше богиње Олимпа. С друге стране, она је представљена и као отмена дама из високог друштва где позира у раскошним хаљинама и са раскошним фризурама и смештена је у луксузни ентеријер Пајиног атељеа у Бечу”, приметила је Савић.



Значајну целину чине и актови који се у Пајином сликарству јављају као самостални жанр.



“Он у својим раним годинама није гајио претерану наклоност према овом жанру, али када је упознао своју супругу, она постаје његов омиљени модел и позира му нага за велики број слика”, објаснила је Савић. 



Она је навела да Јовановић у својим мемоарима пише како је током студија на Ликовној академији у Бечу имао велики отпор према акту, јер су тада студентима позирали стари људи, који нису били претерано привлачни.



“Када је упознао супругу, она је постала његов модел и њена лепота је истакнута на сликама. За њу се говорило да је била Афродита Германа, да је имала складне црте лица и пропорције. Била је лепа жена”, истакла је ауторка изложбе.



Хермина (Даубер) Јовановић, рођена у Будимпешти 1892. године, упознала се са времешним сликарем 1905. године, када је и постала његов модел, а за свог, 33 године старијег, супруга удала се у Бечу 1917. године. 



“Она је била скромног порекла, била је ћерка кућепазитеља који је радио у згради где је живео Паја Јовановић. Када су се венчали, она је имала 25, а он 58 година, али су живели у складном браку, дугом четири деценије, који је трајао до смрти Паје Јовановића 1957. године”, испричала је Савић.



Муни је, према речима Савић, била врло посвећена Паји и сатима му је без паузе позирала, а између уметника и његове супруге развио се посебан психоестетски однос, који се може тумачити кроз визуру Пигмалионовог ефекта.



“Према Овидијевој причи Пигмалион је био уметник који се заљубио у своје дело и ми у тој визури тумачимо однос између Паје сликара који се кроз слику заљубљује у Муни, која је била његов модел, муза и инспирација”, истакла је Савић.



Ауторка је посебно издвојила актове настале у различитим техникама, од монументалних уља на платну до припремних цртежа и студија.



“Они су настали у атељеу и за атеље, нису били излагани и у прошлости су само у неколико наврата били пред публиком”, додала је Савић, поменувши и неколико алегоријских композиција попут монументалног платна “Земља жедна кише”, које је настало у духу сецесије и које има декоративни пано.



Мањи сегмент изложбе чини део Пајиног атељеа у Бецу, а жеља ауторке је била да представи његову радионицу са штафелајем, палетама и четкама.



Након смрти Паје Јовановића, Муни је поклонила његовом легату, оформљеном уметниковим поклоном 1954. године, 11 Јовановићевих слика и неколико комада стилског намештаја који и данас красе Музеј.



По њиховој жељи, њихове урне су пренете из Беча у Београд где и данас заједно почивају на Новом гробљу, а њихова љубав провејава и са слика које посетиоци могу погледати у Музеју Паје Јовановића до 16. септембра.