ВЕЉКО МИЋУНОВИЋ, РЕДИТЕЉ: Ко су наши хероји
На сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта у среду, 2. октобра, премијерно ће бити изведена драма „Искупљење”, коју по роману Бранимира Шћепановића на сцену нашег најстаријег театра поставља редитељ Вељко Мићуновић.
У најкраћем, камионџија Григорије у „Искупљењу” долази у мали град у недођији у ком открива да му је подигнут споменик као палом борцу и да грађани славе његову херојску смрт у рату; покушавајући да им објасни да је он заправо жив, наилази на неразумевање и бес, јер је житељима вреднији мртав херој него жив камионџија... Улоге су поверене Борису Исаковићу, Марку Марковићу, Марти Береш, Ненаду Пећинару, Југославу Крајнову и Марку Савићу.
– Бранимир Шћепановић је писац са толико стила у препознавању драмске ситуације да и холивудском продуценту можете у три реченице да испричате заплет овог романа и да га заинтригирате, а верујем да је тако и с публиком. А можда је други разлог и тај што је сам роман „Искупљење” некако неоправдано остао у другом плану у односу на претходна Шћепановићева дела - роман „Уста пуна земље” и новелу „Смрт господина Голуже” – каже нам Вељко Мићуновић. – Оно што је мене приближило том материјалу је Шћепановићево сецирање друштва, та рефлексија у односу на актуелну стварност, на оно што живимо, јер као и сви добри писци, и он је успео да антиципира време. А ту су и вечна питања која се отварају, а мени посебно занимљива у овом роману: идентитета, херојства и смрти...
Управо смрт игра веома важну улогу у Шћепановићевим делима?
–Смрт, као почетак или крај, код Шћепановића је итекако присутна, али на један често трагикомичан начин, што је мени посебно атрактивно. Јер после тог заводљивог кокетирања са духовитошћу, ударац у стомак који вас као читаоца или гледаоца сачека - буде још јачи, болнији.
Повратак Бориса Исаковића
Поглавље „Искупљења” , посебно важно за СНП као кућу, јесте повратак на сцену Бориса Исаковића?
– Када сам пожелео да поставим на сцену тај Шћепановићев роман, у улози Григорија сам од првог тренутка видео - Бориса Исаковића. То сам му и рекао када смо се чули. И мислим да је посебно важан пут којим смо потом заједно градили. Јер ја заиста верујем у то да колико год се трудио да „правим” редитељско позориште, оно никада, ни у једном сегменту не искључује глумачко биће и суштину коју налазимо заједно. То је и овде апсолутно био случај. Борисов раскошни глумачки хабитус, жеља да се дође до решења, његова посвећеност, прецизност и одговорност нешто су што је било ужасно важно за обликовање овог материјала, уз, наравно, даровитост и преданост апсолутно читавог глумачког и ауторског тима.
Изазови драматизације „Искупљења”?
– Драмски потенцијал у Шћепановићевим делима је јако изражен и веома захвалан. И наравно да вам је, у занатском смислу, увек лакше када у роману имате понуђену конкретнију драмску ситуацију, али ипак је на крају тема дела оно што морате да обликујете и у драматизацији и представи. Дакле, у самој радњи јесу полазишне тачке, али оен суштинске ствари, баш као и стил, долазе из теме. А та средишна тема у „Искупљењу” негде јесте ко су наши хероји данас, кога ми као друштво издвајамо на пијадестал а ко су они чија су имена на споменицима исписана ситним словима. И уопште тај феномен који се понавља, а он се зове - прекопавање историје; историју не само што пишу победници, него се она и тумачи како коме када одговара. Све су то ствари које би требало да нас се, верујем, ужасно тичу. И надам се да ће се препознати и у представи.
Ликове који окружују главног јунака одликују острашћеност, чак суровост, и то због, како сам Григорије каже, „славе, моћи, позиције”..?
– Инсистирао сам на томе да се представа стално креће негде између јаве и сна, желећи да се при томе фокусирам на неку нашу стварност, која је на ивици халуцинације. И у коју често не можемо ни да поверујемо - толико нам делује немогуће или исконструисано, да је реално помислити да живимо у неком Трумановом шоу. Наспрам главног јунака је заправо систем, машина која производи све те халуциногене моменте. Али и све оно што не желимо да видимо. У том контексту, и суровост, и бизарност, и парадокс... су само позоришна оружја да се то дочара. Јер не идете само једном стазом, нити су те стазе утабане, већ сте често на ивици. Али мислим да је у томе и кључ стила читаве представе. И верујем да је на крају свега тога оно без чега позориште не може: емоција, катарза, чињеница да и у овој нашој туробној стварности ми ипак налазимо неко светло. Или бар ја желим да га нађем.
Мирослав Стајић