VELJKO MIĆUNOVIĆ, REDITELJ: Ko su naši heroji
Na sceni „Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta u sredu, 2. oktobra, premijerno će biti izvedena drama „Iskupljenje”, koju po romanu Branimira Šćepanovića na scenu našeg najstarijeg teatra postavlja reditelj Veljko Mićunović.
U najkraćem, kamiondžija Grigorije u „Iskupljenju” dolazi u mali grad u nedođiji u kom otkriva da mu je podignut spomenik kao palom borcu i da građani slave njegovu herojsku smrt u ratu; pokušavajući da im objasni da je on zapravo živ, nailazi na nerazumevanje i bes, jer je žiteljima vredniji mrtav heroj nego živ kamiondžija... Uloge su poverene Borisu Isakoviću, Marku Markoviću, Marti Bereš, Nenadu Pećinaru, Jugoslavu Krajnovu i Marku Saviću.
– Branimir Šćepanović je pisac sa toliko stila u prepoznavanju dramske situacije da i holivudskom producentu možete u tri rečenice da ispričate zaplet ovog romana i da ga zaintrigirate, a verujem da je tako i s publikom. A možda je drugi razlog i taj što je sam roman „Iskupljenje” nekako neopravdano ostao u drugom planu u odnosu na prethodna Šćepanovićeva dela - roman „Usta puna zemlje” i novelu „Smrt gospodina Goluže” – kaže nam Veljko Mićunović. – Ono što je mene približilo tom materijalu je Šćepanovićevo seciranje društva, ta refleksija u odnosu na aktuelnu stvarnost, na ono što živimo, jer kao i svi dobri pisci, i on je uspeo da anticipira vreme. A tu su i večna pitanja koja se otvaraju, a meni posebno zanimljiva u ovom romanu: identiteta, herojstva i smrti...
Upravo smrt igra veoma važnu ulogu u Šćepanovićevim delima?
–Smrt, kao početak ili kraj, kod Šćepanovića je itekako prisutna, ali na jedan često tragikomičan način, što je meni posebno atraktivno. Jer posle tog zavodljivog koketiranja sa duhovitošću, udarac u stomak koji vas kao čitaoca ili gledaoca sačeka - bude još jači, bolniji.
Povratak Borisa Isakovića
Poglavlje „Iskupljenja” , posebno važno za SNP kao kuću, jeste povratak na scenu Borisa Isakovića?
– Kada sam poželeo da postavim na scenu taj Šćepanovićev roman, u ulozi Grigorija sam od prvog trenutka video - Borisa Isakovića. To sam mu i rekao kada smo se čuli. I mislim da je posebno važan put kojim smo potom zajedno gradili. Jer ja zaista verujem u to da koliko god se trudio da „pravim” rediteljsko pozorište, ono nikada, ni u jednom segmentu ne isključuje glumačko biće i suštinu koju nalazimo zajedno. To je i ovde apsolutno bio slučaj. Borisov raskošni glumački habitus, želja da se dođe do rešenja, njegova posvećenost, preciznost i odgovornost nešto su što je bilo užasno važno za oblikovanje ovog materijala, uz, naravno, darovitost i predanost apsolutno čitavog glumačkog i autorskog tima.
Izazovi dramatizacije „Iskupljenja”?
– Dramski potencijal u Šćepanovićevim delima je jako izražen i veoma zahvalan. I naravno da vam je, u zanatskom smislu, uvek lakše kada u romanu imate ponuđenu konkretniju dramsku situaciju, ali ipak je na kraju tema dela ono što morate da oblikujete i u dramatizaciji i predstavi. Dakle, u samoj radnji jesu polazišne tačke, ali oen suštinske stvari, baš kao i stil, dolaze iz teme. A ta središna tema u „Iskupljenju” negde jeste ko su naši heroji danas, koga mi kao društvo izdvajamo na pijadestal a ko su oni čija su imena na spomenicima ispisana sitnim slovima. I uopšte taj fenomen koji se ponavlja, a on se zove - prekopavanje istorije; istoriju ne samo što pišu pobednici, nego se ona i tumači kako kome kada odgovara. Sve su to stvari koje bi trebalo da nas se, verujem, užasno tiču. I nadam se da će se prepoznati i u predstavi.
Likove koji okružuju glavnog junaka odlikuju ostrašćenost, čak surovost, i to zbog, kako sam Grigorije kaže, „slave, moći, pozicije”..?
– Insistirao sam na tome da se predstava stalno kreće negde između jave i sna, želeći da se pri tome fokusiram na neku našu stvarnost, koja je na ivici halucinacije. I u koju često ne možemo ni da poverujemo - toliko nam deluje nemoguće ili iskonstruisano, da je realno pomisliti da živimo u nekom Trumanovom šou. Naspram glavnog junaka je zapravo sistem, mašina koja proizvodi sve te halucinogene momente. Ali i sve ono što ne želimo da vidimo. U tom kontekstu, i surovost, i bizarnost, i paradoks... su samo pozorišna oružja da se to dočara. Jer ne idete samo jednom stazom, niti su te staze utabane, već ste često na ivici. Ali mislim da je u tome i ključ stila čitave predstave. I verujem da je na kraju svega toga ono bez čega pozorište ne može: emocija, katarza, činjenica da i u ovoj našoj turobnoj stvarnosti mi ipak nalazimo neko svetlo. Ili bar ja želim da ga nađem.
Miroslav Stajić