ПРИЧА О КЊИГАМА Оне којима се враћамо

Готово да би се могла сачинити општа класификација и књиге којима се враћамо могле поделити по групама. На пример, лична бестселер листа на којој би се нашао можда и најбољи, а сигурно међу најчаробнијим романима 20. века, Булгаковљев “Мајстор и Маргарита”.

Па онда “Велики Мон” Фурнијеа, “Уска врата” Андре Жида, Борхесове “Маштарије” и Кортасарове “Школице”. Могла би то да буде и листа “класичнијих” дела за којима се читалачка глад буди сваких неколико година, обично лети, када се време рашири и успори и остави довољно простора да се онај који чита посвети само себи: Штајнбек са “Зимом нашег незадовољства”, Толстој са “Аном Карењином”, Џејн Остин са “Гордошћу и предрасудама” – а опет неко више преферира “Разум и осећајност” – Кафка са својим причама (ах, зачудна лепота “Сеоског лекара” или “Уметника у гладовању”), Рилкеови “Записи Малтеа Лауридса Бригеа”, “Сентиментално васпитање” Флобера, па чак и “Вашар таштине” Такерија, а да романе величанственог мајстора Чарлса Дикенса и не спомињемо (“Оливер Твист”, “Прича о два града”, “Божићна прича”).

Још једна категорија књига којима се враћамо свакако би била она у којима се појављују ничим изазвана дела која су нас једно опсенила, и никада више њихова магија није престала да делује на нас: “Соларис” Станислава Лепа, “Човек у високом дворцу” Филипа К. Дика, “Френи и Зуи” Селинџера, Саројанове приче, “Бели хотел” Д.М. Томаса, као и велики бестселери којима време није нашкодило: “То сам ја, Едичка” Лимонова, “Изгубљен у Америци” Сингера, “Блага је ноћ” и “Велики Гетсби” Френсиса Скота Фицџералда, Форстерова “Соба с погледом” и “Пут у Индију”, наравно и романи Хемингвеја, Томаса Мана...

Дакле, зашто им се враћамо?

Зато што је прича првим читањем постала наше власништво, наше сећање. Зато што покушавамо да се, захваљујући њој, опет и изнова радујемо и осмехујемо, а понекад и плачемо. Зато што вољеној књизи покушавамо да помогнемо откривајући понеки нови слој, детаљ, значење које нам је промакло код првог читања. Зато што покушавамо, са дубоком носталгијом, да направимо репризу: да још једном обновимо једном већ доживљену магију.

Све се то дешава са причама које постају - које су постале - наше: баш као што су наши животи испарцелисани и утврђени темељима сачињеним од успомена и снова и вољене књиге одређују нашу прошлост, садашњост и, наравно, будућност. Поновно читање је попут ресетовања компјутера који се мало загушио, блокирао, па за поновни рад морамо да кренемо испочетка.

Осим уобичајених, проверених књига које нас нападају са наших прашњавих полица где обитавају мање - више заборављене, имамо ту срећу да нас, као ињекција адреналина, погоде оне књиге у које смо некада били понајвише заљубљени. Мали бисери без којих би наше читалачко искуство било делимично без обзира што се трудимо да, током низа година, откријемо све оно што, као, ваља и мора да се прочита.

Па, зар фасцинантни Александар Грин није био откровење, неочекивани ударац у плексус који се није могао спречити? Фантастична атмосфера “Пацоловца”, хорор новеле која се током грозничавог читања претвара у фантастичну бајку, у причу о усамљености, па потом и у љубавну сторију, која надраста искуства самог писца, читалаца, представља неочекивани упад у рационални свет књижевности (нема тог генијалног критичара који би аргументима, логиком и анализама успео да појасни зашто она дејствује тако опсењујуће на сваког ко се превари да је узме у руке не схватајући да ће морати да је ишчитава изнова сваких неколико година како умирио зависност која је јача од дејства дроге. Шта рећи за реалну фантазмагорију Конрада Ајкена “Господин Аркуларис” у којој су спојени љубав и страст, жеља за животом, умирање, путовање као сан и хитање ка Бетелгези као симболу лепоте и вечности? А шта тек рећи за једну од најлепших љубавних прича у историји књижевности коју је неким провиђењем и чудом исписао Јенсен?

Изнова и изнова читати фасцинантну књигу уме да буде пријатно, али је оно и неминовно, баш као што изнова и изнова годинама слушамо музику који нас је једном окупирала. Важно је повремено пробудити заборављене страсти јер ће то од нас, временом отврдлих од тешкоћа и проблема свакидашњег живота, понови начинити исправна, осетљива и емотивна људска бића.

Ђорђе Писарев