PRIČA O KNJIGAMA Poput kapljice rose
Dok radim, jedna moja mačka voli da se šetka po mom radnom stolu, da mi blokira monitor, hoda po mojim crtežima i uopšte radi sve što može da mi privuče pažnju, piše Džejms Norberi u knjizi “Mačka i zen” (Laguna, 2024): “U velikom sam iskušenju da je izbacim iz sobe – imam važna posla! Ali ona je upravo onaj glasnik koji mi je potreban – podseća me da stanem i pomazim je i uživam u njoj. Jer jednog dana je više neće biti, a ja ne želim da se sećam koliko sam je puta izbacio iz sobe jer sam bio previše zauzet”.
Neprijatelji su govorili da je lud i da voli mačke, glasi jedan zapis velikog Lorke. A zašto da ne, pitamo se; ko ne voli da proučava i uživa u mapama, da gleda čudesne kontinente “na dlanu”, ofarbane teškim bojama i zagušene čudnovatim i iznenadnim imenima ne tamo nekih dosadnih ljudi, nego obećavajućim imenima nikad viđenih reka i jezera, nepoznatih sela i gradova? A ko to, opet, ne voli umiljate mace, te naizgled žive igračke, a zapravo izgrađene karaktere, ličnosti od integriteta?
Pomenuli smo, tek usput, Norberija i Lorku, ali mačke jesu “posejane” po knjigama svih rodova i vrsta. Od bajkovitog mačka u čizmama i Dorotine mace, putnika u zemlju Oz, pa preko demona (ili anđela) iz Bulgakovljevog romana “Majstor i Margarita”, preko tragične junakinje romana za decu “Pozna večera za gospođu Fibi” ili mačaka-junakinja sa božanskim prerogativima iz “Američkih bogova” Nila Gejmena.
U Japanu je, tako, kult ljubavi prema mačkama toliko rasprostranjen da može da se kaže kako postoji čitav žanr (franšiza?) knjiga o mačkama, od kojih su neke prevedene i kod nas, poput “Putopisa jednog mačka” koju je napisala Hiro Arikava ili “Gošće” Takašija Hiraede (objavila Booka), a ova potonja stekla je status kultne jer je, pisana sa dubokom ljubavlju i odanošću, prepuna sete, tuge i nostalgije za prolaznoću života zaista duboko potresna, ali i (pre)lepa: ”Pamtim da je 11. marta, kada je Ćibi uginula, bilo veče punog meseca. Svake godine na taj dan, moja žena i ja u kasnu noć odlazimo da se prošetamo do mesta gde nam je rečeno da je ostala da leži, pred kapijom kuće ispred koje je rastao kineski šaš. Kad procenimo da tuda niko neće proći, na tom mestu na zemlji ostavimo dve-tri sušene sardine, čučnemo i sklopimo šake (...) Ćibi je, dakle, poslednji dan u svom životu provela potpuno drugačije nego inače. Voleo bih da znam sve o tom danu, prolaznom poput kapljice rose, ali njega je tama minulog vremena već progutala”.
Mačke su zauzele svoje mesto i u prozi pisaca poput Bruna Šulca ili nobelovke Doris Lesing, a u romanu “Pisma turskih mačaka” (Agora, 2023) naše savremenice, turske književnice Oje Bajdar, “mirisna pisma koja mačke-protagonisti međusobno razmenjuju na različitim geografskim tačkama postaju posebni narativni pasaži kojim se razotkrivaju saznanja velikog mačjeg projekta sprovedenog na ljudima, njihovim vlasnicima”. Ovde mačke govore iz prvog lica i komentarišu događaje u ljudskom društvu (a ono je inferiorno u odnosu na “mačju zajednicu”). Tako se ovde mešaju ljudske i mačje tragedije, a pomalo mačjeg prezira prema ljudima meša se sa puno ljubavi koje mačke osećaju prema ljudima.
Naravno, neko ko ne oseća previše empatije prema mačjem rodu, pogotovo prema onim mačkama koje masovno naseljavaju urbane sredine, mogao bi da postavi pitanje što da se uopšte bavimo tim malim stvorenjima, gotovo pa nekorisnim – ne daju mleko, ne znaju da snesu jaje, ne možeš od njih da dobiješ ni vunu za tkanje odeće, a ni da ih turiš u rernu kao prasiće – a nisu ni baš jako zadivljujuće, pogotovo kada se uporede sa onim divnim a opasnim stvorenjima kakvi su, na primer, tigrovi, o kojima su voleli da pišu Kiplig ili Borhes, ali...
Ali, uz mačke se lakše postiže prosvetljenje jer one su tihi i diskretni zen učitelji – osim kada ih iznervirate, a onda grebu i ujedaju, baš ih briga za neki tamo zen – a ukoliko uz njihovu pomoć ne stignete baš do prosvetljenja, biće vam bar ugodno i prijatno, malo li je? Možda će vaša mačka ponekad malo da gunđa kao Garfild, možda ćete ponekad u njenom pogledu da osetite tihi prezir, ali njena ljubav, odanost i privrženost jeste nemerljiva i konačna, pod jednim uslovom:da i vi nju volite i da joj budete odani.
Zato i ja, dok pišem ovaj tekst, ne želim da oteram mačka Fibislava koji mi gazi po tastaturi i ometa me: jednog dana ga više neće biti, a ja ne želim da se sećam koliko sam ga puta izbacio iz sobe jer sam bio previše zauzet.
Đorđe Pisarev
