КЊИЖЕВНА КРИТИКА Крхка лепота и оскудица света „Хватање месечине”, Гордане Ђилас

Нова поезија Гордане Ђилас представља поетско доцртавање мапе сећања на детињство, које у њеној звезданој географији има ћопићевски повлашћено место. У песми „Очев отацˮ оштрије црта лица скривају се иза осмеха као: „Невидљив затегнут конац / Преко целог земаљског шараˮ. Сликовито и прецизно, ови стихови постављају основни тон књиге Хватање месечине, као чврсто и пажљиво повлачење поетског конца, без стилске или изражајне лабавости. Нова је збирка зато сведенија и с мање симболичке густине од prеthodnih, али интензивирана живим портретима лирских јунакиња и јунака. Они у извесном смислу чине стубове песничке конструкције, брижљиво распоређене у пет циклуса: „Звездана географијаˮ, „Луди Тодорˮ, „Баба Драгињаˮ, „Немциˮ и „Децаˮ.

Први почиње петоделном песмом у којој се лирско ја позиционира између сенке и звезде. Сенка је глас разума, резигнације, па и цинизма, док звезда у свему налази утеху и зрно радости. Фина уравнотеженост је видљива не само у драматској смени гласова, већ некада у једном стиху или опису: „Два анђела заузета неодложним пословима / Шире плахте које се, као на позорници / Љуљају // Одводе твоје пријатеље, каже сенкаˮ. Нежна слика анђела умирује чиновничку уштогљеност и озбиљност „неодложних пословаˮ, као и трагичност и патетику смрти. Сличне поступке песникиња често користи, чинећи одмереност и благост предака делом своје поетике. За дедове и прадедове „постоји само борба за комад крува / варенику за ђецу и Божије заповијестиˮ, док баба купује „само мараме, шећер / уље, хлеб и соˮ. Одсуство потребе за било каквим вишком, па и вишком стилских украса и сентимента, одликује и поезију Гордане Ђилас, иако она чезне за смиљем и топлином својих бака и прабака.

На поетској равни борба за комад крува није само егзистенцијална, већ израз дубоке потребе и глади. Очев отац умире јавно, пред свима, носећи „крув / Тек испечен, од пет кила / За седам гладних устаˮ, док деца колачићима од прашине могу да нахране свет. У кући са највише деце храна се закључава, а само сити „људи у повојуˮ задиркују и понижавају лудог Тодора. Јуродиви Тодор, у најпотреснијем циклусу у књизи, постаје један од најбоље опеваних особењака српске књижевности. Описан „крилима неустрашивог врапцаˮ и кречањем рањене птице, он симболички, попут птице, постаје посредник између неба и земље. Кричање сврака појављује се на другом месту у збирци, као слутња несреће, ратног страдања и зла. У циклусу „Децаˮ зло се, међутим, надвладава витализмом и незаузданом дечијом радошћу, због чега ни хватање месечине није само чин вере, већ и магично- исцелитељске моћи. 

Пригушена осећајност и суспрегнутост песничке речи, које се каткад јављају у новој збирци, најмање су приметне управо у последњем циклусу. Ту су и неке од најуспелијих песама, каква је, на пример, и „Снежни тунелиˮ: тематски једноставна и без јаких речи, али необично топла, полетна и ведра. У њој је милион пахуља „скупљено у заједницу / која је чинила непробојан зидˮ, због чега чврстина и стаменост постају главне особине колектива у крхкој лепоти и оскудици света. Као што смисао даривања опстаје и у оскудици, тако опстаје и веза с прецима и негдашњим пријатељицама, али и присност са дететом у себи. Збирка Хватање месечине достојан је начин ауторке да се још једном одужи заједници, обновљеним поверењем у смисао поезије и речи.  

Сања Перић