КЊИЖЕВНА КРИТИКА Поезија као аскеза: „По води која је прала ноге, Исусове”, Селимира Радуловића

У овом свету само је човек власник једне велике илузије – да речима може исказати све. Птице не сањају о томе. Цвет све сабира у тишину. Име за њу је лепота. Ни највећа мора немају илузију о небу. Између те илузије и свести о неизрецивости стоји, ипак, један човек: песник. Он разуме суштину поезије као могућност да се нешто искаже, не о свету, већ о свету изван света. Реч о томе и није посве песникова. Од Бога је. Од Бога је права реч његова. А тек стих. То је дело јединог Уметника, које он дарује одабранима и дарованима. У том малом сабору дарованих налази се и песник Селимир Радуловић, што се потврђује и његовом најновијом песничком књигом.

Надахнут пре свега пустињом, као обитавалиштем аскета, он твори лик једнога (монаха) у његовим различитим именима и подвизима. Као што је за симфонију потребно више инструмената, који се не препознају по особеностима, већ по оствареној музичкој складности, тако нам се и слика пустиње (читај: особеног духовног света) не нуди кроз подвиг једнога, већ подвиг једнога постаје слика мноштва подвига у једноме свету. Препознатљиви симбол јединственог начина живота у молитви и покајању постаје суза. Она није само слика светиљке у оку Светог Арсенија Великог (она вода која је прала ноге, Исусове), већ је још више икона свете васељене, која сабира оно што се не види, а не оно што се види. 

У невидљивом је слика спасења, која је дело оног аутора што у преламању небеских зрака препознаје и боје и елементе структуре, што, опет, невидљива рука слаже у видљиви оквир својеврсног подвига, који се не састоји у превазилажењу бола (како је у другим уметностима), већ у превазилажењу греха и себељубља (што је само по себи уметност). Та суза, која је доминантни мотив књиге, је и слика космоса, али не видљивог космоса већ оних његових садржаја који се могу само огледати у сузи и који су комплементарни не њеном облику, већ њеном јединственом садржају и још више оним осећањима и духовним феноменима који обликују ту сузу и њену семантику. Иако овај свет живи у грчу, који је обликован болом и немиром, песничка књига Селимира Радуловића је ода смирењу и духовној хармонији. 

Превазилажење познатог и увођење антиномичног и парадоксалног у свет поезије одлика је аутора који своју поетику граде на библијском и светоотачком предању. Тако се и поезија Селимира Радуловића приближава псалмопојању, а живот песника псалмодисању, које отвара онај пут, узак и дуг, према месту највећег подвига, према пустињи и пештери. Тамо је мисао творила Старечник, а Старечник је постајао огледало висина. Зато је пустиња постала највећи источник, непресахли извор живе воде, највећа тврђава небеске славе. Само у опозицији према јединственом подвигу оних који су из света отишли због невидљивог света, ствара се и песникова мисао о недостојности и греху, о паду и пролазности. 

Та антиномичност карактеристична за византијску поетику, постаје карактеристика сваке уметности која промовише анагошки смисао уметничког дела: ту непрестану кретњу која подразумева успињање из овог света ка небеском свету, из низина чулног ка висинама духовног. То, наравно, увек подразумева ону невидљиву унутрашњу борбу, у којој се песник (човек) суочава са својом недостојношћу и чије духовно и врлинско утемљење га доводи у позицију корена чије се гране лако пружају, а не листа који се лелуја и који и најмањи ветар може однети са гране. Јер, они који нису духовно руковођени падају као лишће.

Каталог светоотачких мотива у поезији Селимира Радуловића је веома велики, а посебно место заузима мотив ћутања, који је у центру доктрине исихазма, али је, наравно, присутан у текстовима претеча исихазма. Реч је о тишини другога света, а не о муку нашег времена. Та тишина је повезана са тајном спасења и није резултат дистанце према људима и ближњем, већ представља отклон према многоглагољивом човеку препуштеном овоме свету, у којем он постаје сенка, дим и паучина. Релативност човековог постојања на земљи песник изражава мишљу да је све људско од сенке слабије. Постојаност и сигурност је у Светој Тројици, а осећај топлине и гостољубља је под храстом амвријским, где су Аврам и Сара угостили три анђела и посведочили присуство живога Бога.

Ћутање је и лек спасења, јер, како каже песник, и болест се, ћутањем, лечи, У духу антиохијске теологије, коју одликује емоционалност и експресивност, чести су дијалози с душом, али и са цвећем од којег се тражи тишина и смирење. Мотив цвећа, као што је познато, обележио је и лирски израз Светог Јустина Новог Ћелијског. Поред израженог есхатолошког оптимизма, песник сведочи постојаност вере у овоме свету, надмоћ вечног над пролазим, као и постојања сигурног ослонца, оног камена који је у темељу спасења и који над сваким таласом стоји. Упркос свему, песник пева из часа у час, из дана у дан, знајући да песма овога века може надживети век само ако је песма будућег века. 

Песник, као и аскета, рађа се изнова у сузи првој, у дару њеном. Разлио се тај дар, попут светлости, на страницама ове књиге обасјавајући један пут песнику и аскети. Њих двојица једно су на тој стази. Сузом братимљени и вером утврђени дарују нам необичан рукопис, те смо у дилеми: није ли се то песник преселио у пустињу или се аскета преселио у поезију? Без обзира који одговор буде потврдан, може се утврдити да су ретки песници код нас, који су успели да се из перспективе царског свештенства приближе особеном аскетском искуству, које, по природи ствари, није иманентно човеку овога света. Селимир Радуловић је успео у томе, не песничком имагинацијом, већ јединственим песничким доживљајем, који га је винуо у непознате просторе аскезе. Не показује ли то да постоје тачке које спајају песника и аскету? 

Једна од тих тачака има облик сузе. 

Драгиша Бојовић