РЕЧ КРИТИКЕ Моника Компањикова: Пети брод

Моника Компањикова (1979) је награђивана словачка ауторка која пише прозу за одрасле и за децу. „Пети брод“ је њена трећа књига, овенчана најпрестижнијом словачком књижевном наградом Анасофт литера, касније адаптирана у истоимени играни филм који је награђен кристалним медведом на Берлинском филмском фестивалу.

„Пети брод“ је роман писан као интимна исповест девојчице Јарке која одраста поред хладне мајке. У позадини Јаркиног тужног и усамљеног детињства читамо, у назнакама, и трагедију живота њене мајке која, пошто је остала трудна као тинејџерка (и то, потенцијално, после сексуалног напада), никада не проналази у себи ни довољно љубави, ни пажње за своју ћерку, продужавајући генерацијски циклус траума.

Наратив меандрира између два временска тренутка: Јаркиног детињства, и удаљене тачке у времену у којој је главна јунакиња проналази неку врсту мира за себе. Додуше, Јаркин „хепиенд“ је не само крајње упитан, него и сасвим изван граница уобичајеног понашања, као и много тога у овој књизи. Ишчашеност у смислу измакнутости из већине конвенција нормалног људског поступања главни је фокус ове књиге, и оно што је издваја из мора исповедне прозе.

Уместо да се претвори у очекивани емотивни солилоквијум или сувише детаљну деконструкцију родитељских фигура, интимна приповест девојчице која одраста у поскомунистичкој Словачкој као аутсајдер, у предграђу и у сиромаштву, добија заплет који више личи на Голдинговог „Господара мува“. Пошто чезне за нормалном породицом коју није могла да има, Јарка одлучује да је сама себи направи, и то на најшокантнији начин – тако што краде двоје беба близанаца од непознате жене, а затим убеђује стидљивог дечака из комшилука да им буде „отац“. Компањикова се овој лудачкој идеји своје јунакиње девојчице посвећује до краја, уводећи нас у низ бизарних, психолошки компликованих и мрачних ситуација кроз коју ова „породица“ пролази, не мењајући мирни, дескриптивни тон ма колико заплет постајао бизаран и померен.          

Настасја Писарев