КЊИЖЕВНА КРИТИКА Камено памћење прочитаног „На врхунцу безнађа”, Емила Сиорана

Фото: Промо

(КОВ, Вршац, 2023)

Од почетка читања Сиоранових есеја дограбе нас тешке његове мисли које нас о(не)свешћују, опијају и нагло трезне, мисли које нас уверавају у огромну снагу писане речи, мисли из којих се да исцедити свеукупна психологија човека затеченог у несмисаоности између живота и смрти што јесте за све нас једина права стварност која нас, готово без предаха, гуши. Стварност? Једино је уметност изнад стварности, тврдио је Ниче (главна Сиоранова лектира на студијама била су Ничеова дела). Када је тако, преостаје нам да се уздамо у уметност и у Сиоранову филозофску причу сведочницу о оном што се и иначе не прича много. А Сиоран је умео и хтео баш о томе да прича, пише. На нама је да тежину Сиорановог књижевног и филозофског израза вагамо свако на свој начин. Да једни друге „дозивемо“ његовим промишљањима, не да се одбијамо све знајући да је његово размишљање простор где мењају места сенка и онај чија сенка јесте (да, животу је сенка сама смрт). Тада је први и последњи смисао његовог филозофског опажања – препуног „дивљег презира“ (П. Крду) - да се врати на свој почетак у пуном замаху. А то време између враћања Сиорановог опажања себи самоме, то јесте време нашег читања и каменог памћења прочитаног. Памћења опажања у којима немогућност живљења, страст апсурда, предосећања краја и агоније, очајање, меланхолија, ватрено прочишћење, магија и фаталност, одрицање, култ бескрајног, сатански принцип патње (Сиоранове „темице“) пристају једна уз другу, смештају се једна у другу – крупњају. Просто је. Схватање која траје у читању претварање је у наше памћење, претварање у наше памћење јесте враћање Схватању која траје у читању. Јер, Сиоран јесте мислилац који нема равнодушне читаоце, филозоф кога хоће само тешка питања. Зато се његови филозофски мисаони драгуљи добро извагају пре него што ће се разговарати или писати о њима. Како од писца, тако и од нас написано или изречено мора да буде без грешке.

У збирци На врхунцу безнађа. Најпре се мора истаћи да Сиоран у овој, иначе својој првој књизи, као централно питање филозофије истиче Очајање и Безнађе. Како? Као највиша искуства наших постојања. Сиоранове реченице, по правилу веома сложене, богате и препуне тешких, али бираних речи. А баш те тешке и биране речи и чине његове моћне реченице које нам помажу да схватимо: то и јесте врхунац његове посебне и јединствене филозофије без парњака. Само такве моћне реченице и могу непрестано да одржавају захтеван филозофски израз. Да будемо још јаснији. Баш моћне реченице и јесу оно што снажи особено Сиораново писање. Филозоф је, дакле, зналачки изабрао модел сопствене критичарске оштрине („дивљи пркос“). Та његова моћ , ваљда је тако, и припада само филозофима који пишу из опсесије – Ја немам идеје, већ опсесије. Идеје може имати свако. Оне никога нису уништиле. - и нимало не чуди што Сиоранове моћне реченице дају плодове за које мирне душе можемо да кажемо како су баш они језгро потпуне јасности после које неизбежно следи наше камено памћење прочитаног. Јасности, дакако. Надпитање је: смисао, кроз њега се провлачи и чини га безодговорним Очајање и Безнађе и то у својој највишој манифестацији, све нам се чини најизраженијој у есејима О смрти и Меланхолија. Очито давање примата Небићу над Бићем. Признаћете, вредно презира (према Смислу), животном ужасу коме смо изложени, агонији коју је изнедрило неизбежно долазеће непостојање. Тако је било у Сиорановом доживљају, тако је и у доживљајима - наравно, искуства су искључиво индивидуална - многих од нас у тренуцима када нас немилице муче питања без правог одговора. Нема наде, знамо једини могући исход. Ватра живота се гаси, када се угаси, тек остаје да гори наша немоћ у вечности. Биће да је та немоћ у вечности једини наш могући будући облик. До тада, Очајање и Безнађе, и ништа. Јер, у извесном смислу, писати о књигама филозофа значи ући и остати у њиховом лавиринту уз малу нелагодност јер смо сигурни да излаз из таквог лавиринта не постоји, да ћемо у лавиринту, али само у њему, отклонити сумње пред необјашњивим и пред (не)сазнатљивим, и ако и успемо, остаће закључана у нама то је оно што се не дели ни са ким. Шта нам преостаје? Да живимо „лепо“ не верујући у живот после смрти. Наравно, трагично осећање живота остаје присутно, као и свест о томе да нас неће бити, али одупримо се што више можемо тој нелагоди живљења. Ако је тако, а јесте, онда нимало не чуди да у трагању за собом налази се само оно што се током тражења „створи од себе“. Наравно, на вама је. И да не заборавимо. У есеју Сатански принцип патње, Сиоран записује: Колико ме нервних ћелија кошта свака ћелија, свака мисао? То је прво питање које треба да постави себи сваки еgzisttеncijalni и органски мислилац, мислилац у животу. Поставићете и ви себи ово питање, рвећи се са садржајем ове књиге стећи ћете право на њега.

Милан Р. Симић