КЊИЖЕВНА КРИТИКА Разоткривање зла: Без сведока, Сесар Аира

Аргентинци пишу најбоље приче на свету, у својим причама највештије обједињују знања из најширег књижевног спектра. Збиркама прича Луисе Валенсуеле, Саманте Швеблин и Гиљерма Мартинеза обележене свим атрибутима најоствареније књижевности, придружила се и чудесна збирка прича Без сведока коју потписује Сесар Аира. Нема им равних у жанровским поигравањима, језичкој изградњи текстова, избору тема, стварању алтернативних светова у којима и не примећујемо када је фантастично претворено у реално ма колико били вешти читаоци. Тако се осећамо читајући и књигу Без сведока. У прилици смо, читајући приче Сесара Аире, да сазнамо шта је традиција универзума. Мало ли је? Одговор налазимо у причи Божја чајанка.  Није ли та чајанка настала из осећаја личне Божје празнине и ништавила, његове досаде и меланхолије. Не обичне, осећате ли мирис „вечне меланхолије“? Традиције се не могу искоренити из друштава која су их створила. Аира нам даје одговоре, али зналачки оставља и места за наша питања, пре свега у причи Пикасо. Бити Пикасо, или имати Пикаса - питање је сад! Сама прича Без сведока, једна је од најкраћих прича у овој збирци, али као и друга кратка прича Колица, заправо су краткопрозна ремек дека. У причи Колица догађа се  нешто уистину необично, нешто што се до тада није догађало. То нешто је срж приче која нас умно голица, трагамо за решењем а оно нам изгледа све удаљеније. То трагање постаје главни читалачки посао, разрешити енигму, да би нам Аира лагано и зналачки, разоткрио, уз све снажнију напетост, да је у питању ЗЛО; ... а у причама увек постоји нека замка, иначе не би биле занимљиве и не би биле приче (прича Пикасо). Ништа мање нам се и прича Без сведока  не чини као чворна веза између писца и његовог дела. Савршенство умећа писања. Уосталом, и све остале приче у збирци, има их седамнаест, које се преплићу описима разноликости што јесу лично пишчево излагање света. То се посебно односи на причу Музички мозак, али за њом ништа не заостају ни приче које јесу густ преглед сећања на детињство. Строга су селекција евоцираних садржаја што се скупа, као целина, „увлаче“ у једну изразито необичну причу у којој оно за које смо склони да кажемо и да зовемо стварност – а стварност је оно што се дешава, више не личи на обичну, такозвану редовну ситуацију. У овом кратко осврту вредно је још нешто напоменути. Природно, и Без сведока читаоцима нуди албум са својим ликовима. У албуму су потпуне, да тако кажемо, „слике“ тих легитимних јунака рукописа, али посебно су необични „јунаци“, ако можемо тако да кажемо:  колица и музичка кутија, филмови.: Тих две хиљаде филмова и даље живе у мени..., зачуђујуће дечје игре, књижевни часопис Атина,  пас,  Пушкинов новчаник, ...велик, направљен од зелене коже са величанственим рељефом у виду сложене аравеске, споља с обе стране прекривен фигурама од стаклених перли. Тај новчаник је припадао Пушкину, а према легенди имао га је у џепу када је убијен. , патуљци, скулпура медведа у Парку Арауку (наслов приче). Уистину, то вреди прочитати, дуго ће се памтити. Сви носимо разноразне успомене у себи, али ретки су кадри заронити дубоко у њих и дозволити да поново остваре своје тренутке. Наравно, код свих аргентинских приповедача у делима се може пронаћи, сетимо се само Борхеса, Кортасара, Сабата, подоста чистих филозофема. Штавише: мисао, када начини напор да истражи своје корене, може настојати, чак и несвесно, да се врати у своје непостојање – пише Аира. Занимљива су и његова опажања (прича Пикасо): Познато је да сликари морају да умру, да престану да стварају, како би њихове слике достигле истинску вредност. Или: Зар књижевност није била свет наопачке? Помињану чворну везу између писца и дела проналазимо и у антологијској причи Пас. Накратко сам видео његову фигуру, у апстрактном пејзажу (бесконачности) и осећао сам тугу, али смирену тугу, готово естетску, као да ме туга видела са једнаке даљине као што сам ја гледао пса. Туга. Бесконачност. Чворна веза. Писац. Дело. И поново, „прасак“ филозофеме: Све пролази, зато смо и ми овде. Вечност, или њени мање-више успешни привиди, не припадају животу ( прича У кафеу). Само је живот непоновљив. Када је тако, онда је потпуно на месту опажање Сесара Аире да Умирање је превисока цена коју плаћа неуспели писац попут мене зато што је постао књижевност. Протумачите како желите, наравно, оно неуспели писац не односи се на Аиру, дакако. Јер, он сам пише – У уметности постоји услов који је испред сваког другог: бити добар у томе што радиш. Аира је тај услов на задивљујући начин испунио. И да завршимо. Прочитане овакве књиге негују наша памћења. Ваистину негују.

Милан Р. Симић