KNJIŽEVNA KRITIKA Kameno pamćenje pročitanog „Na vrhuncu beznađa”, Emila Siorana

Foto: Promo

(KOV, Vršac, 2023)

Od početka čitanja Sioranovih eseja dograbe nas teške njegove misli koje nas o(ne)svešćuju, opijaju i naglo trezne, misli koje nas uveravaju u ogromnu snagu pisane reči, misli iz kojih se da iscediti sveukupna psihologija čoveka zatečenog u nesmisaonosti između života i smrti što jeste za sve nas jedina prava stvarnost koja nas, gotovo bez predaha, guši. Stvarnost? Jedino je umetnost iznad stvarnosti, tvrdio je Niče (glavna Sioranova lektira na studijama bila su Ničeova dela). Kada je tako, preostaje nam da se uzdamo u umetnost i u Sioranovu filozofsku priču svedočnicu o onom što se i inače ne priča mnogo. A Sioran je umeo i hteo baš o tome da priča, piše. Na nama je da težinu Sioranovog književnog i filozofskog izraza vagamo svako na svoj način. Da jedni druge „dozivemo“ njegovim promišljanjima, ne da se odbijamo sve znajući da je njegovo razmišljanje prostor gde menjaju mesta senka i onaj čija senka jeste (da, životu je senka sama smrt). Tada je prvi i poslednji smisao njegovog filozofskog opažanja – prepunog „divljeg prezira“ (P. Krdu) - da se vrati na svoj početak u punom zamahu. A to vreme između vraćanja Sioranovog opažanja sebi samome, to jeste vreme našeg čitanja i kamenog pamćenja pročitanog. Pamćenja opažanja u kojima nemogućnost življenja, strast apsurda, predosećanja kraja i agonije, očajanje, melanholija, vatreno pročišćenje, magija i fatalnost, odricanje, kult beskrajnog, satanski princip patnje (Sioranove „temice“) pristaju jedna uz drugu, smeštaju se jedna u drugu – krupnjaju. Prosto je. Shvatanje koja traje u čitanju pretvaranje je u naše pamćenje, pretvaranje u naše pamćenje jeste vraćanje Shvatanju koja traje u čitanju. Jer, Sioran jeste mislilac koji nema ravnodušne čitaoce, filozof koga hoće samo teška pitanja. Zato se njegovi filozofski misaoni dragulji dobro izvagaju pre nego što će se razgovarati ili pisati o njima. Kako od pisca, tako i od nas napisano ili izrečeno mora da bude bez greške.

U zbirci Na vrhuncu beznađa. Najpre se mora istaći da Sioran u ovoj, inače svojoj prvoj knjizi, kao centralno pitanje filozofije ističe Očajanje i Beznađe. Kako? Kao najviša iskustva naših postojanja. Sioranove rečenice, po pravilu veoma složene, bogate i prepune teških, ali biranih reči. A baš te teške i birane reči i čine njegove moćne rečenice koje nam pomažu da shvatimo: to i jeste vrhunac njegove posebne i jedinstvene filozofije bez parnjaka. Samo takve moćne rečenice i mogu neprestano da održavaju zahtevan filozofski izraz. Da budemo još jasniji. Baš moćne rečenice i jesu ono što snaži osobeno Sioranovo pisanje. Filozof je, dakle, znalački izabrao model sopstvene kritičarske oštrine („divlji prkos“). Ta njegova moć , valjda je tako, i pripada samo filozofima koji pišu iz opsesije – Ja nemam ideje, već opsesije. Ideje može imati svako. One nikoga nisu uništile. - i nimalo ne čudi što Sioranove moćne rečenice daju plodove za koje mirne duše možemo da kažemo kako su baš oni jezgro potpune jasnosti posle koje neizbežno sledi naše kameno pamćenje pročitanog. Jasnosti, dakako. Nadpitanje je: smisao, kroz njega se provlači i čini ga bezodgovornim Očajanje i Beznađe i to u svojoj najvišoj manifestaciji, sve nam se čini najizraženijoj u esejima O smrti i Melanholija. Očito davanje primata Nebiću nad Bićem. Priznaćete, vredno prezira (prema Smislu), životnom užasu kome smo izloženi, agoniji koju je iznedrilo neizbežno dolazeće nepostojanje. Tako je bilo u Sioranovom doživljaju, tako je i u doživljajima - naravno, iskustva su isključivo individualna - mnogih od nas u trenucima kada nas nemilice muče pitanja bez pravog odgovora. Nema nade, znamo jedini mogući ishod. Vatra života se gasi, kada se ugasi, tek ostaje da gori naša nemoć u večnosti. Biće da je ta nemoć u večnosti jedini naš mogući budući oblik. Do tada, Očajanje i Beznađe, i ništa. Jer, u izvesnom smislu, pisati o knjigama filozofa znači ući i ostati u njihovom lavirintu uz malu nelagodnost jer smo sigurni da izlaz iz takvog lavirinta ne postoji, da ćemo u lavirintu, ali samo u njemu, otkloniti sumnje pred neobjašnjivim i pred (ne)saznatljivim, i ako i uspemo, ostaće zaključana u nama to je ono što se ne deli ni sa kim. Šta nam preostaje? Da živimo „lepo“ ne verujući u život posle smrti. Naravno, tragično osećanje života ostaje prisutno, kao i svest o tome da nas neće biti, ali oduprimo se što više možemo toj nelagodi življenja. Ako je tako, a jeste, onda nimalo ne čudi da u traganju za sobom nalazi se samo ono što se tokom traženja „stvori od sebe“. Naravno, na vama je. I da ne zaboravimo. U eseju Satanski princip patnje, Sioran zapisuje: Koliko me nervnih ćelija košta svaka ćelija, svaka misao? To je prvo pitanje koje treba da postavi sebi svaki egzisttencijalni i organski mislilac, mislilac u životu. Postavićete i vi sebi ovo pitanje, rveći se sa sadržajem ove knjige steći ćete pravo na njega.

Milan R. Simić