IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Šangaj, 1937.
Ispijam kafu.
Onda je red na mene da nešto kažem.
Kažem kako pokušavam da zamislim biografiju starca kojeg sam viđao na terasi zgrade s druge strane dvorišta na Dorćolu, u kojem smo se igrali kao deca, krajem šezdesetih.
Kako zamišljam da je to penzionisani predstavnik neke od predratnih brodarskih kompanija koje su mogle da imaju predstavništvo u Šangaju pred početak drugog svetskog rata.
Nešto poput Dubrovačke parobrodske plovidbe, čije sam ime našao na listi sponzora Jadranske straže, časopisa za koje je, između ostalih, pisao i Miloš Crnjanski.
Recimo, za potrebe priče, da je moj komšija bio predstavnik Cavtatske parobrodske plovidbe u Šangaju 1937. godine, kada počinje moja verzija njegove biografije i sage o njegovom sinu.
A ta moja slika Šangaja, i svih tih prostora kroz koje su prošli Milan i Đorđe Borić (imena koja sam nadenuo junacima moje priče), građena je na osnovu sovjetskih avanturističkih romana, italijanskih folmskih žurnala, slika i knjiga.
U koje sam se do te mere uživao, da sada sanjam avanture svojih junaka kao svoje.
1937, Šangaj je pomorska luka koja nije na moru.
1937, Šangaj se nalazi blizu ušća reke Jangce u more, ali se njegova glavna promenada, čuveni Bund, zapravo nalazi na obali reke Vangpo koja se uliva u Jangce. A potok Sučou se nedaleko odatle uliva u Vangpo.
1937, Šangaj je podeljen na tri dela. Jedan deo čini kineski deo grada, dok preostala dva čine Međunarodna i Francuska koncesija.
Moji junaci žive u Međunarodnoj koncesiji, kojom, zapravo, upravljaju Britanci. U Međunarodnoj koncesiji, pored Britanaca, žive i Amerikanci, i većina ostalih Evropljana, i puno izbeglih Rusa, koji čine većinu vojnika u Zaštitnom korpusu. U Međunarodnoj koncesiji žive i Japanci, čija vojska s druge strane opne ovog mehura ratuje protiv Kine, na čijoj se teritoriji Međunarodna koncesija nalazi.
Postoji i onaj drugi Šangaj, kineski, daleko iza blještave obale i u njega nije preporučljivo da se odlazi.
Za razliku od ovog kineskog Šangaja, pretrpanog, bučnog i prljavog, u inostranim koncesijama napadno vlada uzoran red, idealna slika onoga kako bi trebalo da izgleda, a ne izgleda, bar ne sasvim, i sigurno ne većinom, Evropa.
Tu su avenije sa dvostrukim drvoredima s obe stane, i igrališta za kriket, i golf tereni, i obalska avenija Bund sa njenim oblakoderima, noćnim klubovima, bankama, restoranima i prodavnicama.
Tu su i kockarnice, i opijumske jazbine, i bordeli, i skupoceni automobili, i bunde na plećima i dijamantske ogrlice na vratovima glumica i ljubavnica šefova gangsterskih organizacija, od trijada do ispostava čikaške mafije.
Tu su i obaveštajci japanske vojne obaveštajne službe,Čankajšeka, Mao Ce Tunga, Trećeg Rajha i Kominterne.
Đorđe Borić, Milanov sin, ide u školu sa decom vlasnika fabrika, direktora banaka i osiguravajućih društava, raznih konzula i njihovih pomoćnika, novinara svetskih agencija, i predstavnika brodarskih agencija, kao što je njegov otac.
Najbolji drugovi su mu dva brata Turčina, Ismail i Ibrahim, sinovi turskog konzula, i Sergej, Beli Rus, sin ruskog trgovca koji se iz Harbina prebacio u Šangaj početkom japanske okupacije Mandžurije.
Sa njima u školu ide i nekolicina Italijana, sa kojima se Đorđe malo druži, pa malo tuče, pa onda miri.
I pored kojih je naučio italijanski.
Dovoljno dobro da je mogao da, nešto kasnije u ovoj priči, postane Đorđo Boreti.
Vladan Matić