Док Буле говори о страхотама Голог отока, ја се присјећам многих прича страве и ужаса које ми причаху моји најближи, голооточки мученици Илија, Лука, Љубица, Љубомир Ђурић, и не само они. У том тренутку испричах му како су их свезане одвели из Брскута, огњишта Ђурића, а мало ниже на мјесташцу Ћетково гувно прате их комшије и другови који су мијењали кокарду за петокраку, пјесмом:
„Ој, Стаљине, стара бако, не вара се Тито лако...”
„Ој, Стаљине, стара бако, не вара се Тито лако...”