ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Миодраг Булатовић у Острогу (1)
Док Буле говори о страхотама Голог отока, ја се присјећам многих прича страве и ужаса које ми причаху моји најближи, голооточки мученици Илија, Лука, Љубица, Љубомир Ђурић, и не само они. У том тренутку испричах му како су их свезане одвели из Брскута, огњишта Ђурића, а мало ниже на мјесташцу Ћетково гувно прате их комшије и другови који су мијењали кокарду за петокраку, пјесмом:
„Ој, Стаљине, стара бако, не вара се Тито лако...”
Причах му још много тога. Причах. Ћути Буле. Ћути и налакћен на сто протрљава чело. С времена на вријеме, оно мало власи врати гђе им је и мјесто.
„Због таквих стокапића наш духовни и морални идентитет ће брзо нестати. Нестати, а то значи да ће велики народ пристати да не буде то што је, да није спреман ништа да одбрани, нити било чему да се супротстави. Све ће продати зарад ништа. Све. И душу. И децу, а ако затраже њихове газде основаће и нови Голи оток за непослушну децу. И ти имбецили, тај оток за децу, назваће ‘Рај за подмладак са петокраком’...”
Слушам и не вјерујем. Затече ме у осмијеху, који не трајаше дуже од трена.
„Јесте смешно и трагично. Тренутно, Новице, и ово је смешно, али ће по нашу децу бити трагично...”
Некако, скоро без ријечи, устајемо и одлазимо на спавање.
Испред Буле. Ја се окрећем као да желим да што упечатљивије запамтим полу- кружни сепаре, обложен црвеним скајом. Кажем себи – гле чуда, ни Буле ни ја не примијетисмо да је то она боја „црвене жабе”.
Растасмо се уз договор да пијемо јутарњу кафу.
Након разговора са Булем и није лако заспати. Присјећам се да је Буле у Беранама ишао у исту гимназију у којој су учили и Милован Ђилас – Ђидо и писци Михаило Лалић, Радован Зоговић, сви петокракаши, па се мислим да ли уз кафу да „заметнем кавгу” на ту тему.
Не знам каква је то била ноћ када се у соби, умјесто у кревет, сруших у фотељу, и ту дуго, дуго пребирах детаље из дана који може бити заборављен као да се у њему није ништа десило. Можда је већина учесника тако и мислила, али ја сам дубоко у себи осјећао да је то дан када се помјерила линија између извођача радова комитетлијских мајстора трача, намјештаљки, намјештених суђења, често и без доказа, лажних свједока и слободомислећих људи, али је у том дану и Миодраг Булатовић забо само једну ријеч која ће бити довољна и снажна да изазове партијски земљотрес, али и толику забринутост у служби која је чувала лик и ђело партијских скакаваца у малим и вељим партијским комитетима.
Погледујем у сат – до новог дана није остало још много. Ипак, одлучих да допуним биљежницу, и као никада прије диктира ми се свако Булетово слово. Срећан сам због тога. Са тим осјећајем заспах. Осванух у фотељи.
У холу хотела, скоро у кругу, с рукама у џеповима, шета Буле нервозно и кад ме угледа рече:
„Не знам зашто, али био сам нервозан да ли ћеш доћи. Не, не знам одакле ми тај осећај... Ето, не сме се човек увек ослонити само на осећај...”
„Буле, када обећам, онда нема промјене плана. Ријеч је наша, а лаж је њихова. Зар не?”, питам Булета.
„Да. Баш тако. Молим те да седнемо негде с краја, морам нешто важно да те питам. Да се нешто договоримо, ако будеш сагласан”, захтијева Буле.
Сједосмо за сто који у значајној мјери бијаше скривен великим стубом. Тек што конобар заврши с јутарњом питалицом и послужи доручак, Буле прошапута:
„Не питах те, како прође оно мало што преостаде од ноћи?”
„Па, нешто биљежих. Много тога ми се сурвало, у глави прави хаос... Зору дочеках у оној фотељи, истина прилично неудобној”, одговорих.
Подгорица 2024.
Новица Ђурић
