ФИЛМСКА КРИТИКА О срећном селу

Могао је то бити само прилог антроплошком истраживању о српском селу данас. Пропагандни филм о изворној лепоти и безусловној радости живота у забаченим засеоцима, те потреби насељавања многих, готово напуштених. Исто тако, могао је то бити рекламни материјал окружног туристичког савеза о природним лепотама руралне Србије. Оптимистична промоција чистог ваздуха и на првом месту добродушних, вредних и сложних људи. Или само сегмент етнолошког филма о претеклим, старим обичајима и неговању живих религијских уверења, а богами и репортерски запис о дометима екстензивног воћарства и пољопривреде - људском, ручном раду, уз колику - толику помоћ, за брда прилагођених машина, којима се ствара оно од чега се поштено живи. Могло се то сагледати и као прича о данашњој Србији из визуре ововремених, о свету добро обавештених сељака, који ипак гледају своја посла, док им се то дозвољава. 

“Планета Шљивова” и јесте све то заједно, а у укупном збиру и учинку, изнад свега је ангажован документарац, који на свој мек, тих начин, и ваљда зато са одложеним, али снажним дејством, а без бројки и сувишних речи, говори о ономе како јесте и ономе шта би могло бити. А шта би могло бити, слуте сами мештани. У драматичном обрту у последњим минутима филма, аутор то експлицитно износи - оближњим рударењем ваљда скупоцене руде, ништа не би остало исто. За илустарцију тог потенцијалног пакла, послужили су снимци неких на планети актуелних рударско-еколошких катастрофа.

У све ово што смо видели у овом филму ( 31. Фестивала европског филма Палић, селекција Еко докс), врсног, награђиваног документаристе Владимира Перовића, с пуно разлога морамо да верујемо. Непретенциозним, ненеметљивим, негламурозаним, до- некле старовременским документаристичким прис- тупом и теми, и реализацији; периодичним, на више година распоређеним боравцима на терену и обиљем бриљантно снимљеног материјала склопљеног да дише и пулсира истинским животним ритмовима у природним циклусима годишњих доба, дошло се до филма који гледаоцу предочава остварену могућност, ма колико једноставног, толико и смисленог живота. 

Филм “Планета Шљивова” не идеализје али ни не мрачи, оно у њему идилично је незаслађено, никада новофолклорно кичасто, приказано са довољно дистанце али и присности. Несумњиво, Перовић је и сада као у оставрењима свог досадашењег немалог документаристичког опуса, испровоциран је, надахнут и подстакнут стварношћу, њеним лепотама, али и тамним странама. Његов одговор на те подстицаје, који стижу до свих чула и креирају мисли, и у овом случају, готово беспрекорно је артикулисан и избалансиран. 

Тако нам “Планета Шљивова” каже, подсећа нас, да је ова наша земља мала и да у њој још увек свугде живе људи. Живе већином скромно али поштено, и сада мирно. И то није бајка. А шта је било после, могуће је, видећемо у неком од будућих Перовићевих документараца.  

Владимир Црњански