FILMSKA KRITIKA O srećnom selu

Mogao je to biti samo prilog antroploškom istraživanju o srpskom selu danas. Propagandni film o izvornoj lepoti i bezuslovnoj radosti života u zabačenim zaseocima, te potrebi naseljavanja mnogih, gotovo napuštenih. Isto tako, mogao je to biti reklamni materijal okružnog turističkog saveza o prirodnim lepotama ruralne Srbije. Optimistična promocija čistog vazduha i na prvom mestu dobrodušnih, vrednih i složnih ljudi. Ili samo segment etnološkog filma o preteklim, starim običajima i negovanju živih religijskih uverenja, a bogami i reporterski zapis o dometima ekstenzivnog voćarstva i poljoprivrede - ljudskom, ručnom radu, uz koliku - toliku pomoć, za brda prilagođenih mašina, kojima se stvara ono od čega se pošteno živi. Moglo se to sagledati i kao priča o današnjoj Srbiji iz vizure ovovremenih, o svetu dobro obaveštenih seljaka, koji ipak gledaju svoja posla, dok im se to dozvoljava. 

“Planeta Šljivova” i jeste sve to zajedno, a u ukupnom zbiru i učinku, iznad svega je angažovan dokumentarac, koji na svoj mek, tih način, i valjda zato sa odloženim, ali snažnim dejstvom, a bez brojki i suvišnih reči, govori o onome kako jeste i onome šta bi moglo biti. A šta bi moglo biti, slute sami meštani. U dramatičnom obrtu u poslednjim minutima filma, autor to eksplicitno iznosi - obližnjim rudarenjem valjda skupocene rude, ništa ne bi ostalo isto. Za ilustarciju tog potencijalnog pakla, poslužili su snimci nekih na planeti aktuelnih rudarsko-ekoloških katastrofa.

U sve ovo što smo videli u ovom filmu ( 31. Festivala evropskog filma Palić, selekcija Eko doks), vrsnog, nagrađivanog dokumentariste Vladimira Perovića, s puno razloga moramo da verujemo. Nepretencioznim, nenemetljivim, neglamurozanim, do- nekle starovremenskim dokumentarističkim pris- tupom i temi, i realizaciji; periodičnim, na više godina raspoređenim boravcima na terenu i obiljem briljantno snimljenog materijala sklopljenog da diše i pulsira istinskim životnim ritmovima u prirodnim ciklusima godišnjih doba, došlo se do filma koji gledaocu predočava ostvarenu mogućnost, ma koliko jednostavnog, toliko i smislenog života. 

Film “Planeta Šljivova” ne idealizje ali ni ne mrači, ono u njemu idilično je nezaslađeno, nikada novofolklorno kičasto, prikazano sa dovoljno distance ali i prisnosti. Nesumnjivo, Perović je i sada kao u ostavrenjima svog dosadašenjeg nemalog dokumentarističkog opusa, isprovociran je, nadahnut i podstaknut stvarnošću, njenim lepotama, ali i tamnim stranama. Njegov odgovor na te podsticaje, koji stižu do svih čula i kreiraju misli, i u ovom slučaju, gotovo besprekorno je artikulisan i izbalansiran. 

Tako nam “Planeta Šljivova” kaže, podseća nas, da je ova naša zemlja mala i da u njoj još uvek svugde žive ljudi. Žive većinom skromno ali pošteno, i sada mirno. I to nije bajka. A šta je bilo posle, moguće je, videćemo u nekom od budućih Perovićevih dokumentaraca.  

Vladimir Crnjanski