ФИЛОЗОФИЈА
ЕСЕЈИ БОБА ДИЛАНА: Субјективна историја рокенрола
Радијски, ди-џеј ангажман Боба Дилана у једном периоду његове каријере, када је водио тематске емисије, међу којима су у центру његовог „археолошког прегнућа“ били виски, аутомобили, смрт, п(р)обудио је код песника и иконе рокенрола, по ко зна који пут, склоност ка писању, производећи тако прозне записе који ће у једном моменту добити корице, захваљујући њујоршкој издавачкој кући "Simon and Shuster", која је 2022. године, у време пандемије корона вируса, затвореним поштоваоцима рада овог уметника понудила књигу "Филозофија модерне песме", са потписом релативно свежег нобеловца.
(Дилану је Нобелова награда за књижевност припала за 2016. годину - прим. аут.)
Ова својеврсна „лична историја рокенрола“, добиће крајем прошле, 2024. године и своје српско издање, захваљујући Геопоетици и преводиоцу, и већ потврђеном диланологу, Зорану Пауновићу. Тим поводом, уредник у Геопоетици, Владислав Бајац констатоваће да је „Боб Дилан вероватно најнеобузданији писац међу музичарима и најнеукротивији музичар међу писцима. Такорећи слободнолутајући филозоф“.
А, филозоф је, бирајући песме за радио емисију коју је водио, своју изложеност музичкој археологији још више развио, бунарећи, при том, неке песме за које ни сам није знао. Све то чинио је на један крајње неочекиван, дилановски начин, хировит, шашав, уврнут, и направио избор од 66 песама. Реч је о избору песама које он види као најзначајније, не нужно најутицајније, али су, касније, по њему, генерисале друге песме. И врло је мало песама за које ће и бољи познаваоци рока и попа моћи да кажу како су им, наравно, познате, као што су, рецимо, "Џенерејшн" групе "Ху", шлагер "Блу мун" Дина Мартина или, рецимо, "Воларе" Доменика Модуња... Због тога би се могло рећи да је тај врло чудан склоп различитих поп и рок песама, у најширем смислу, заправо Диланова жеља да тиме укаже на значај популарне музике у 20. веку, и на њена најразличитија лица. А, колико је хировит његов избор песама, толико је хировит и начин писања о њима. Он исписује своје асоцијације и некако изнутра уводи у њих - претвара се у ликове о којима певају те песме, генијално их осветљавајући.
Диланово поимање филозофије особено је бар исто онолико колико и његов музички укус, што ову књигу чини потпуно јединственом у огромном корпусу литературе која се бави популарном музиком, објашњава Пауновић, додајући да њу не чини „избор најбољих, најутицајнијих или на неки други начин суперлативно одређених песама, већ селекција оних које по неким недокучивим критеријумима Боб Дилан издваја као њему лично најзначајније“. Тако је коначни списак „тих лаких комада у најмању руку необичан, међу њиховим извођачима су и наизглед неспојиво различити интерпретатори као што су Џуди Гарланд и група Клеш, Бинг Крозби и Елвис Костело, Доменико Модуњо и Олман брадерс бенд - док с друге стране нема ни Битлса, ни Стонса, ни многих других који подразумевано представљају обавезну лектиру".
Слушајући Боба Дилана (са плоча и уживо), а потом га преводећи (збирка Диланових поетских и прозних записа "Тарантула" - Геопоетика, 2017) и разматрајући и оцењујући његове уметничке домете (есеји о вези рокенрола и књижевности "Доба хероја" - Геопоетика, 2018; "Песме 1961-2012" - Геопоетика, 2019), диланолог Зоран Пауновић опробао се 2024. и као биограф уметника који је обележио шест деценија, и коју годину приде, у америчкој и светској култури ("Боб Дилан: Поетика одметништва", Клио, о чему смо писали у ДНК), паралелно преводећи Диланове есеје - "Филозофија модерне песме".
И, док читате ову надасве занимљиву књигу, у биоскопима широм Србије управо су кренуле пројекције играног филма "Боб Дилан: Потпуни незнанац", који је режирао Џејмс Манголд, са Тимотијем Шаламеом у главној улози. Радња филма смештена је у ране шездесете, у Њујорку, када у позадини живописне музичке сцене и културних преокрета, тајновити млади деветнаестогодишњак, са гитаром у руци и револуционарним талентом стиже из Минесоте у Вест Вилиџ.
Драган Стошић