ДЕВЕТА УМЕТНОСТ: „СЕНДМЕН” НИЛА ГЕЈМЕНА Вечност је кратка

У то време стип је стекао никад већу популарност, нарочито након „британске инвазије“ средином 1980-их, и револуционарних потеза попут „Надзирача“ (1986-87) и „В као вендета“ (1982-85) Алана Мура, и(ли) „Повратак Мрачног витеза“ (1986) Френка Милера, који су суперхеројске фантазије прожели социјалним реализмом. На другој страни, Арт Шпигелман (Маус, 1980-91), Дејв Сим (Церебус, 1977-2004), Честер Браун (Yummy Фур, краки стрипови, 1983-94)… писали су паметне приче о страху, страсти, очајању, историји, спасењу… „Сендмен“ је никао из те атмосфере.

Гејмен је синопсис „Сендмена“ показао пријатељима, Дејву Макину (који ће касније убедити уредницу да Сендмен не мора да буде на свакој насловној страни - прилично револуционарно за то доба) и Лију Болчу, који су урадили скице ликова. Потом су договорени цртачи, најпре Сем Кит, па тушер Мајк Дрингеберг. Дејв Макин сликао је корице, Тод Клајн исписовао слова, а Роби Буш се укључио у колорисање. Дрингеберг је од треће епизоде преузео оловку, а туш Малколм Џоунс ИИИ. Та екипа завршила је први циклус од осам епизода, међу којима и последњу, једну од најпопуларнијих у серијалу - „Шум њених крила“, у којој је Гејмен представио Смрт, и, како каже, коначно пронашао свој глас. Осим Гејмена, Макина и Клајна, оловке, туш и четкице касније је у своје руке узимао велики број аутора, с мање или више успеха. Од краја 1988, кад се појављује прва свеска (са званичним датумом - јануар 1989), следи вишегодишње дружење са невероветним ликовима из ове саге, све до 1996, закључно са 75. свеском. Приквел од шест поглавља, под називом „Увертира“, изашао је 2013.

И, док у приповедању проналазимо све меандре фантастичне приче која држи читаоца (и оних са српског говорног подручја, захваљујући Горану Скробоњи) и распаљује његову машту, кад говоримо о цртежу, стилови и умећа цртача осцилирају између врхунских, визуелних мини ремек дела, преко креативне коректности, до, могло би се рећи, шкработина, Оригинални колор - „амерички дречав“, у Абсолут луксузним издањима поправио је Зај Лонол. Гејмен, пак, успео је да у истом „сну“ призове и садашњицу, и историјску драму, и легенду, и да се суверено креће по ивици стварног и измаштаног, истражујући нове територије сна, његових становника, као и самих сневача, и произвевши „мастерпис“ који ће, поред десетина најзначајнијих награда у свом фаху, 1991. овојити и Светску награду за фантастику (епизода „Сан летње ноћи“), признање које се додељује искључиво књижевним делима. ДЦ уредници Карен Бергер, овај Гејменов рад биће алиби да 1992. осмисли Вертиго едицију за озбиљне читаоце, „стрипова који би неговали провокативне и личне визије најталентованијих стрипаџија“, у оквиру ДЦ универзма.

У величанственом епу на више стотина табли - који је обједињен ликом Сендмена - Гејмен је представио параболу о хуманизацији мита, у којој кајање, искупљење, одговорност… постају моћније вредности и од самих богова. „Сендмен“ је прича о Сну, о Морфеју - господару снова, персонификацији свих прича икад одсањаних. Он се појављује у бесконачно много форми, али му је најдражи лик високог, бледог мушкарца рашчупане косе, огрнутог плаштом ноћи. Морфеј и његова браћа и сестре - Судбина, Смрт, Стихија, Страст, Страх, Суманутост, из породице Свевремених - представљају отелотворење општих и непроменљивих истина у универзуму. Свако од тих „бесмртних“, бића која су кључне манифестације самог живота, контролише свој аспект и располаже ограниченим моћима, а чије ће „епизодне“ улоге неуморни Гејмен „појашњавати“ током целог серијала.

Мешајући митологије (нордијску, грчку, египатску, јапанску, хришћанску…), предања, легенде, бајке, комедију, људске жеље и стремљења, и све то конструишући у маштовитим заплетима, богатим језиком пуним алузија и духовитности, аутор се кроз „антропоморфну персонификацију снова“, како описује Сендмена, игра, приповедајући саму причу, али и причу о приповедању. „Импровизовања“ у првих 40-ак свезака, од „Кратких живота“, преко „Краја светова“ и „Добростивих госпи“, до својеврсног епилога у „Бдењима“, замењени су умногостученом брзином овог „путовања“, споредни џепови приче затварају се у коначни став… тактови у „Добростивим госпама“ постају згуснути и претварају се у класичну трагедију, која ће у „Бдењима“ добити свој „срећни крај“, односно, рађање „новог“ Сна. Обзнањеног у лику Данијела, који се, уместо црним обавија белим плаштом. Господар снова, тако, који се сретао с боговима и демонима, одбеглим сновима и слабашним људским бићима, и који ће након седамдесетогодишњег сужањства (које су му приредили људи - окултисти), успети да „поврати“ своје царство снова, али и да „смекша“ своју (о)крут(н)ост, на крају „испашта своје грехе“ и свесно умире, само да би га заменио други аспект њега самог, зато што људи не могу живети без приповедања прича. А вечност још једанпут постаје кратка. 

Драган Стошић