DEVETA UMETNOST: „SENDMEN” NILA GEJMENA Večnost je kratka

U to vreme stip je stekao nikad veću popularnost, naročito nakon „britanske invazije“ sredinom 1980-ih, i revolucionarnih poteza poput „Nadzirača“ (1986-87) i „V kao vendeta“ (1982-85) Alana Mura, i(li) „Povratak Mračnog viteza“ (1986) Frenka Milera, koji su superherojske fantazije proželi socijalnim realizmom. Na drugoj strani, Art Špigelman (Maus, 1980-91), Dejv Sim (Cerebus, 1977-2004), Čester Braun (Yummy Fur, kraki stripovi, 1983-94)… pisali su pametne priče o strahu, strasti, očajanju, istoriji, spasenju… „Sendmen“ je nikao iz te atmosfere.

Gejmen je sinopsis „Sendmena“ pokazao prijateljima, Dejvu Makinu (koji će kasnije ubediti urednicu da Sendmen ne mora da bude na svakoj naslovnoj strani - prilično revolucionarno za to doba) i Liju Bolču, koji su uradili skice likova. Potom su dogovoreni crtači, najpre Sem Kit, pa tušer Majk Dringeberg. Dejv Makin slikao je korice, Tod Klajn ispisovao slova, a Robi Buš se uključio u kolorisanje. Dringeberg je od treće epizode preuzeo olovku, a tuš Malkolm Džouns III. Ta ekipa završila je prvi ciklus od osam epizoda, među kojima i poslednju, jednu od najpopularnijih u serijalu - „Šum njenih krila“, u kojoj je Gejmen predstavio Smrt, i, kako kaže, konačno pronašao svoj glas. Osim Gejmena, Makina i Klajna, olovke, tuš i četkice kasnije je u svoje ruke uzimao veliki broj autora, s manje ili više uspeha. Od kraja 1988, kad se pojavljuje prva sveska (sa zvaničnim datumom - januar 1989), sledi višegodišnje druženje sa neverovetnim likovima iz ove sage, sve do 1996, zaključno sa 75. sveskom. Prikvel od šest poglavlja, pod nazivom „Uvertira“, izašao je 2013.

I, dok u pripovedanju pronalazimo sve meandre fantastične priče koja drži čitaoca (i onih sa srpskog govornog područja, zahvaljujući Goranu Skrobonji) i raspaljuje njegovu maštu, kad govorimo o crtežu, stilovi i umeća crtača osciliraju između vrhunskih, vizuelnih mini remek dela, preko kreativne korektnosti, do, moglo bi se reći, škrabotina, Originalni kolor - „američki drečav“, u Absolut luksuznim izdanjima popravio je Zaj Lonol. Gejmen, pak, uspeo je da u istom „snu“ prizove i sadašnjicu, i istorijsku dramu, i legendu, i da se suvereno kreće po ivici stvarnog i izmaštanog, istražujući nove teritorije sna, njegovih stanovnika, kao i samih snevača, i proizvevši „masterpis“ koji će, pored desetina najznačajnijih nagrada u svom fahu, 1991. ovojiti i Svetsku nagradu za fantastiku (epizoda „San letnje noći“), priznanje koje se dodeljuje isključivo književnim delima. DC urednici Karen Berger, ovaj Gejmenov rad biće alibi da 1992. osmisli Vertigo ediciju za ozbiljne čitaoce, „stripova koji bi negovali provokativne i lične vizije najtalentovanijih stripadžija“, u okviru DC univerzma.

U veličanstvenom epu na više stotina tabli - koji je objedinjen likom Sendmena - Gejmen je predstavio parabolu o humanizaciji mita, u kojoj kajanje, iskupljenje, odgovornost… postaju moćnije vrednosti i od samih bogova. „Sendmen“ je priča o Snu, o Morfeju - gospodaru snova, personifikaciji svih priča ikad odsanjanih. On se pojavljuje u beskonačno mnogo formi, ali mu je najdraži lik visokog, bledog muškarca raščupane kose, ogrnutog plaštom noći. Morfej i njegova braća i sestre - Sudbina, Smrt, Stihija, Strast, Strah, Sumanutost, iz porodice Svevremenih - predstavljaju otelotvorenje opštih i nepromenljivih istina u univerzumu. Svako od tih „besmrtnih“, bića koja su ključne manifestacije samog života, kontroliše svoj aspekt i raspolaže ograničenim moćima, a čije će „epizodne“ uloge neumorni Gejmen „pojašnjavati“ tokom celog serijala.

Mešajući mitologije (nordijsku, grčku, egipatsku, japansku, hrišćansku…), predanja, legende, bajke, komediju, ljudske želje i stremljenja, i sve to konstruišući u maštovitim zapletima, bogatim jezikom punim aluzija i duhovitnosti, autor se kroz „antropomorfnu personifikaciju snova“, kako opisuje Sendmena, igra, pripovedajući samu priču, ali i priču o pripovedanju. „Improvizovanja“ u prvih 40-ak svezaka, od „Kratkih života“, preko „Kraja svetova“ i „Dobrostivih gospi“, do svojevrsnog epiloga u „Bdenjima“, zamenjeni su umnogostučenom brzinom ovog „putovanja“, sporedni džepovi priče zatvaraju se u konačni stav… taktovi u „Dobrostivim gospama“ postaju zgusnuti i pretvaraju se u klasičnu tragediju, koja će u „Bdenjima“ dobiti svoj „srećni kraj“, odnosno, rađanje „novog“ Sna. Obznanjenog u liku Danijela, koji se, umesto crnim obavija belim plaštom. Gospodar snova, tako, koji se sretao s bogovima i demonima, odbeglim snovima i slabašnim ljudskim bićima, i koji će nakon sedamdesetogodišnjeg sužanjstva (koje su mu priredili ljudi - okultisti), uspeti da „povrati“ svoje carstvo snova, ali i da „smekša“ svoju (o)krut(n)ost, na kraju „ispašta svoje grehe“ i svesno umire, samo da bi ga zamenio drugi aspekt njega samog, zato što ljudi ne mogu živeti bez pripovedanja priča. A večnost još jedanput postaje kratka. 

Dragan Stošić