После две епизоде „Мандалоријана”: Јунак који греши и меланхолија тишине

Тешко је донети коначан суд после само две објављене епизоде (серија ће их имати укупно осам), али већ сада се чини да захваљујући креативном вођству Џона Фавроа који је Марвелове “Осветнике” винуо у холивудски врх, серија има шансе да буде боља од свих досадашњих Дизнијевих “Стар Wars” филмова.

Крис Стакман, један од најпопуларнијих филмских критичара са Јутјуба, недавно је модерну мејнстрим кинематографију упоредио са радио станицом – у савременим филмовима се готово хистерично много прича, као да су глумци спикери на радију који у сваком тренутку морају да покривају „мртве минуте“ програма. Одличан почетни утисак серија “Мандалоријан” оставља управо тиме то што у њој нема превише дијалога, а приповедање је остављено језику филма. Главног јунака, ловца на главе у бестрагијама изван закона Нове републике, упознајемо кроз перспективу једне од његових мета. У “Мандалоријану”, кретање постаје приповедање, па тако док се ситни ухваћени криминалац креће кроз брод главног јунака, камера полако открива простор исупуњен личним предметима и осветљава ћутљивог протагонисту кроз ствари који му припадају, и трагове онога што је радио.

Једноставну, готово зен атмосферу којој говор и компликовани заплети нису потребни, дозвољава и атипично скраћена форма: прва епизода трајала је непуних четрдесетак минута, друга око пола сата. Прве две епизоде “Мандалоријана” личе на стилизоване вињете из живота у подручју изван цивилизације и не инсистирају превише на наслеђу “Звезданих ратова”, нити играју на јефтину карту носталгије. Ова серија може лако да заинтересује гладаоца који није претерано везан за Лукасову франшизу: ма у ком свемиру, језик безакоња и меланхолија тишине разумљиви су сваком.

“Мандалоријан” се у великој мери ослања на филмску поетику класичних вестерна и самурајских филмова, и осим на њих подсећа на још једно слично стилизовано остварење: одличну завршну сезону “Самураја Џека” Гендија Тартаковског. Првих неколико епизода ове (анимиране!) серије свакако су кинематографски врхунац онога што жанр може да прикаже; сва драматика радње налази се у поезији покрета, а приповедање је готово само у осветљавању простора у ком се јунаци налазе.

Као главни лик, Мандо је допадљив зато што иако поседују апсолутну компетенцију у оном што ради (особину која готово сваког лика може да учини привлачним), и ако размишља брзо, и представља готово савршеног ратника, у исто време не само што се често мучи да постигне циљ, него и греши и промашује као и свако нормално људско биће. Мандо задовољавајуће често завршава у блату, бива побеђен и/или опљачкан, ударан и изубијан, или принуђен да прихвати помоћ. За разлику од уобичајених холивудских филмова где су јунаци борци без грешке, овде је јасно постављен ризик (јер Мандо може лако да изгуби, ма колико се самоуверен престављао), и јасне су границе онога што се може постићи; тим пре његови успеси изгледају импресивно, пошто смо видели колика им је цена.

Ипак, почетак серије постављен је са јединим крајње рискантним креативним избором – до сада, главни лик не само да није открио своје име (што и није нарочито важно), већ ни један једини пут није скинуо маску. Иако је шлем увек ту, глас Педра Паскала, и покрети тела глумца који је у оклопу Мандалоријана (некад је то Паскал, а некад његова замена), довољно су експресивни да то функционише одлично – главни лик је експресиван једнако колико је и даље заводљиво енигматичан. Међутим, ово није трик који се може продужити до краја серије, и ако Мандалоријаново лице не буде приказано пре финала, у некој емотивној сцени (у којој је протагониста, можда, дошао до својих граница), биће то пропуштена прилика, и уместо занимљивог зачина серије који води до поенте може се претворити у лош штос који предуго траје. 

Настасја Писарев