Сусрети: Оливера Јовановић, ауторка романа “Увек и само твоја”
Наслов књиге „Увек само твоја” указује на то да ће вас, једном када зароните у листове смештене иза корица, дочекати нежна, љубавна прича.
Ипак, иако је у питању заправо посвета, која је и данас утиснута на полеђини фотографије старог породичног албума, ствари нису ни једноставне, ни дводимензионалне ни просте. Јер, у новој књизи Оливере Јовановић упознаћемо се с јунакињама чије животне приче на први поглед изгледају тако да би могле бити приче свакога од нас. Међутим, постоји и онај други поглед. Бележећи појединости из живота својих јунакиња, ауторка осликава њихове портрете, непрестано самеравајући снагу љубави наспрам онога што називамо усудом или судбином.
Бриткост у приповедању, разбокорена реченица, преплитање фиктивног са документарним, интимног с општим, чине ову причу аутентичном. Она ће подстаћи читаоца да још једном преиспита сопствени однос према животу. Напослетку, она ће га навести на то да се запита да ли је глагол говорити пандан глаголу волети, што сугерише сам наслов романа, кажу рцензенти. Како је појам љубави неодвојив од питања смисла живота, роман „Увек и само твоја“ јесте, пре свега, прича о смислу.
Оливера Јовановић професор је књижевности у београдској средњој школи. До сада је објавила збирку аутобиографских кратких прича “Месец у ретровизору” (2016), романе “Време је људско талас на камену” (2018), “Путник с лажним пасошем” (2020) и “Песма зовиног прута” (2021). Писати о љубави, написати љубавни роман у Србији у данашње време, прави је подвиг.
- “Увек и само твоја” није љубавни роман. Заправо, јесте, ако подразумевате да је у доброј мери посвећен тој теми. Али, роман нема љубавни заплет у класичном смислу. Мислим да свако писање у већој или мањој мери пројектује емоције – каже ауторка.
Као професор има задатак да деци приближи књижевност, у први план стављајући ауторе, као писац, Оливера Јовановић стаје с њима у исти круг. Како помирити те две професије? Да ли се прожимају и преплићу или је могуће да теку паралелно?
- Књиге које сам написала, бар до сада, нису у сфери ученичких интересовања. Свачији је живот прожимање, па тако и мој. Ђаци су моја снага из другог плана, припадам онима који воле посао који раде. Самим тим је њихово присуство, на један издвојен начин, битно у свему што чиним.
Реченица наше саговорнице је мисаона, роман интиман. На питање да ли је тешко за писца да се открије публици и своју рањивост и емоције понуди до краја, Оливера одговара да је откривање је нужно, ма о чему да писац говори.
- Рањивост је тешко открити до краја. Мислим да човек ни сам не зна у којој је мери рањив – истиче Оливера Јовановић, додајући да, кад је у питању откривање личног, не би могла да издвоји неку од књига које је написала.
- У свакој сам се пројектовала и у свакој ме има. Међутим, последња је изашла “испод чекића”, ако ме разумете.
А како читаоци реагују на романе?
- Рекла бих да читаоци, бар они с којима сам била у прилици да контактирам, реагују врло позитивно – каже Оливера Јовановић, истичући да, осим планова везаних за промоцију, не планира ново дело, али ни досадашња нису била планирана.
- Што се тиче наредног периода, не знам. Моје књиге су увек ницале неочекивано.
И. Радоичић