Susreti: Olivera Jovanović, autorka romana “Uvek i samo tvoja”

Ipak, iako je u pitanju zapravo posveta, koja je i danas utisnuta na poleđini fotografije starog porodičnog albuma, stvari nisu ni jednostavne, ni dvodimenzionalne ni proste. Jer, u novoj knjizi Olivere Jovanović upoznaćemo se s junakinjama čije životne priče na prvi pogled izgledaju tako da bi mogle biti priče svakoga od nas. Međutim, postoji i onaj drugi pogled. Beležeći pojedinosti iz života svojih junakinja, autorka oslikava njihove portrete, neprestano sameravajući snagu ljubavi naspram onoga što nazivamo usudom ili sudbinom.

Britkost u pripovedanju, razbokorena rečenica, preplitanje fiktivnog sa dokumentarnim, intimnog s opštim, čine ovu priču autentičnom. Ona će podstaći čitaoca da još jednom preispita sopstveni odnos prema životu. Naposletku, ona će ga navesti na to da se zapita da li je glagol govoriti pandan glagolu voleti, što sugeriše sam naslov romana, kažu rcenzenti. Kako je pojam ljubavi neodvojiv od pitanja smisla života, roman „Uvek i samo tvoja“ jeste, pre svega, priča o smislu.

Olivera Jovanović profesor je književnosti u beogradskoj srednjoj školi. Do sada je objavila zbirku autobiografskih kratkih priča “Mesec u retrovizoru” (2016), romane “Vreme je ljudsko talas na kamenu” (2018), “Putnik s lažnim pasošem” (2020) i “Pesma zovinog pruta” (2021). Pisati o ljubavi, napisati ljubavni roman u Srbiji u današnje vreme, pravi je podvig.

- “Uvek i samo tvoja” nije ljubavni roman. Zapravo, jeste, ako podrazumevate da je u dobroj meri posvećen toj temi. Ali, roman nema ljubavni zaplet u klasičnom smislu. Mislim da svako pisanje u većoj ili manjoj meri projektuje emocije – kaže autorka.

Kao profesor ima zadatak da deci približi književnost, u prvi plan stavljajući autore, kao pisac, Olivera Jovanović staje s njima u isti krug. Kako pomiriti te dve profesije? Da li se prožimaju i prepliću ili je moguće da teku paralelno?

- Knjige koje sam napisala, bar do sada, nisu u sferi učeničkih interesovanja. Svačiji je život prožimanje, pa tako i moj. Đaci su moja snaga iz drugog plana, pripadam onima koji vole posao koji rade. Samim tim je njihovo prisustvo, na jedan izdvojen način, bitno u svemu što činim.

Rečenica naše sagovornice je misaona, roman intiman. Na pitanje da li je teško za pisca da se otkrije publici i svoju ranjivost i emocije ponudi do kraja, Olivera odgovara da je otkrivanje je nužno, ma o čemu da pisac govori.

- Ranjivost je teško otkriti do kraja. Mislim da čovek ni sam ne zna u kojoj je meri ranjiv – ističe Olivera Jovanović, dodajući da, kad je u pitanju otkrivanje ličnog, ne bi mogla da izdvoji neku od knjiga koje je napisala.

- U svakoj sam se projektovala i u svakoj me ima. Međutim, poslednja je izašla “ispod čekića”, ako me razumete.

A kako čitaoci reaguju na romane?

- Rekla bih da čitaoci, bar oni s kojima sam bila u prilici da kontaktiram, reaguju vrlo pozitivno – kaže Olivera Jovanović, ističući da, osim planova vezanih za promociju, ne planira novo delo, ali ni dosadašnja nisu bila planirana.

- Što se tiče narednog perioda, ne znam. Moje knjige su uvek nicale neočekivano.

         I. Radoičić