Слободан Владушић, књижевник: Црњански од крви и меса
НОВИ САД: „Када је чуо да идем у Берлин, код Црњанског, онај бивши официр ми је говорио: Многи поштују његов дар, али не поштују њега; он сам, међутим, не поштује свој дар, али поштује себе. То је његово проклетство и по томе се разликује од осталих уметника. Онда ми је казао да га не упоређујем са Андрићем, он то мрзи. Додао је како неки мисле да је Црњански геније, али он то није. Не зато што његов дар, за писање, није ванредан, већ зато што генијални уметници дају све у замену за своју уметност. Она им је довољна. Код Црњанског није тако. Тај официр ми каже: Он добро зна да данас уметност не може бити никакав смисао, већ само утеха. А њему није била потребна утеха, у животу. Њему је био потребан сам живот”.
Цитат је ово из новог романа Слободана Владушића „Омама” који је одмах пошто се пре месец дана појавио у књижарама засео на прво место „Лагунине” листе књига о којима се прича. Јесен је 1928, а главни јунаци су Берлин „у којем вештачко није само небо”, приповедач Милош Веруловић, који је на Кајмакчалану „јуришао са пушком мртвог човека у рукама” али за себе каже да је један од оних људи „којих се нико неће сећати када нестану” и – Милош Црњански, културни аташе у посланству Краљевине СХС...
“Омама” јесте наизглед историјски трилер, али структура романа није једнодимензионална, напротив. Будући да је са сличним лејерима баратао и Ваш prеthodni роман “Велики јуриш”, значи ли то да је за Вас и сам жанр заправо својеврсна авантура у којој уживате пођеднако колико и у причању приче?
– Жанровску књижевност карактерише њена конвенционалност и предвидљивост. Ако сте искусан читалац крими романа, ви онда врло добро знате да убица није онај ко је сумњив на почетку, већ онај ко на почетку није сумњив уопште. Друго, може да вам досади и то да детектив мора да има неку трауму из младости – сада је рецимо популарно да је био жртва насилног оца. Све то су неке конвенције које се понављају. Међутим, можете да читате и роман који се служи неким правилима жанра, али није жанровски роман – одличан пример за то је, рецимо, Беснило Борислава Пекића. Тада писац каже ово: у реду, читалац воли напету фабулу и ја ћу му дати напету фабулу. Али, јунаци у тој причи ће бити другачији и разрешење заплета ће бити другачије од онога које се може наћи у жанровском роману. Тако ствари стоје са Омамом. Ту је напета прича, која се дешава у међуратном Берлину – толико од историјског трилера. Све остало је другачије, односно све остало није историјски трилер, већ је роман. И то један политички некоректан, дакле истинит роман.
Тешко је отети се утиску да сте у „Омаму“ циљано увукли баш Милоша Црњанског управо како бисте могли да дружење с писцем „Сеоба“, Вашим „пријатељем у прошлости“, како сте га у једном интервјуу назвали, подигнете на још виши ниво?
– Када сам једном приликом казао да је Црњански мој пријатељ у прошлости, мислио сам на то да се ја с тим човек уистину дружим. Он није само предмет мојих истраживања, већ саговорник и личност о коме размишљам и према којој самеравам и себе и друге људе и свет у коме живим. У том смислу, Омама је заиста прича о једном таквом дружењу између мене и Црњанског, које интензивно траје знатно више до две године, колико ми је иначе било потребно да напишем овај роман.
Често смо склони да своје јунаке из младости посматрамо једнострано, ценећи само њихове врлине а затомљујући мане. Црњански је за Вас, међутим, и сад као литератни јунак, а не само као предмет књижевно-научног истраживања и промишљања, без остатка човек од крви и меса, „господин који је тако често загледан у берлинско небо, као да на небу нешто пише“..?
– Ако вам се Црњански у мом роману учинио као човек од крви и меса, онда је то највећи комплимент који сте могли да ми дате. То и јесте била моја намера: да омогућим читаоцу да великог писца види као човека, а не као бисту од папира. Да бих то успео, створио сам приповедача у роману чији је однос према Црњанском двосмислен. Он осећа да је Црњански другачији од осталих људи, али не зна поуздано какав предзнак да прида тој разлици: некада му је Црњански паметнији осталих, некада глупљи. Некада га симатише, некада га опет мрзи. На тај начин сам желео да се одмакнем од општих места у погледу Црњанског и да читаоцу дам прилику да га сагледа на један нов и неочекиван начин, а да истовремено то и даље буде Црњански, а не јунак који само из рекламних разлога носи његово име.
На једном месту у роману ипак износите јасан вредносни суд о његовом делу: „Да је српски језик светски језик, Црњански би био Моцарт“?
– То на први поглед изгледа претерано, али није. Таквим храбрим поређењем хтео сам да истакнем какав је таленат за писање имао Црњански. Немојте да заборавите да је он један од ретких књижевника који је био пођеднако добар писац и песник. Ако постоји апсолутни слух, постоји и апсолутни осећај за језик. Ако тај апсолутни осећај за језик није имао Црњански, не знам ко би га онда имао.
Колико Вам је као аутору важно дубље значење прозног топоса? Јер, баш као што своју посебну причу има вила Ахилеон у „Великом јуришу“, тако је у „Омами“ има и Берлин, град који Црњански, заправо „не воли“...
– Берлин је у овом роману исто тако важан јунак колико је то рецимо и Лондон у Роману о Лондону Милоша Црњанског. То значи да Берлин није само простор по коме се јунаци крећу, већ нека врста бића које поседује специфично зрачење. Већина јунака у роману су заробљеници Берлина не зато што не могу нигде да оду, већ зато што их Берлин чини таквим каквим јесу – они не могу да му се одупру. И они зато пате. А пате и они који су другачији, пате дакле, личности које се том зрачењу одупиру, зато што је то зрачење нељудски моћно. Ја лично, опет више волим борбу него покоравање, мало има и тога у овом роману.
Може ли се на „Омаму“ гледати и као на својеврсну посвету Црњансковом роману „Кап шпанске крви“, или је такво учитавање ипак пренатегнуто?
– Ако сматрате да може, то је зато што сте нашли неку везу између та два романа. Мене то радује, зато што мислим да се добри романи разликују од лоших по томе што они први знају више од писца који их је на написао, а ови други, тачно онолико колико зна и писац. Другим речима, добри романи имају и оне пријатеље које стичу сами, а не само оне које им је наменио писац. Биће да је Кап шпанске крви један такав нови пријатељ Омаме.
Роман завршавате потпуно неочекивано, веома личном, интимном причом, која наизглед нема пуно везе са јунацима романа, али пажљивом читаоцу је ипак јасно да није у питању тек пуки пишчев хир...
– Иако је од објављивања Омаме прошло свега месец дана, добио сам већ неколико коментара који се тичу епилога романа. И оно што је занимљиво, то је да су ти коментари веома противречни. Неки читаоци су сматрали да је епилог сувишан и да би роман био бољи без њега. Неки су опет писали да је епилог антологијски, што значи да је круна целог романа. Ја, наравно, врло добро знам да је епилог романа саставни део приче и да би та прича била другачија да нема епилога такав какав јесте. Али, лично, дозвољам читаоцима да мисле о епилогу различито, премда је очигледно да у тој разлици има и нечег заједничког. Ако су људи већ имали потребу да се изјасне о епилогу романа, то значи да је и једне и друге он узнемирио. Укратко, нису остали хладни док су читали те последње странице романа. Неки би га зато одстранили, јер им нешто у њему смета; другима је управо то крај какав роман заслужује. Ја могу само да кажем да сам на том делу романа убедљиво највише радио, да сам мерио сваку реч и реченицу и да сам избацио доста текста, који је сам по себи добар, али сам се плашио да би сам епилог могао да буде предугачак. У сваком случају, мени је важно да епилог романа зрачи, а то је био случај и са Великим јуришем, где је епилог романа такође изазвао неке противречне утиске: неки су сматрали да је врхунски, неки, опет да је сувишан. Уосталом, да будем баш потпуно отворен, ја романе пишем од краја, то јест ако ме завршетак не фасцинира, онда га ни не почињем.
М. Стајић
