НОВИ САД: „Када је чуо да идем у Берлин, код Црњанског, онај бивши официр ми је говорио: Многи поштују његов дар, али не поштују њега; он сам, међутим, не поштује свој дар, али поштује себе. То је његово проклетство и по томе се разликује од осталих уметника. Онда ми је казао да га не упоређујем са Андрићем, он то мрзи. Додао је како неки мисле да је Црњански геније, али он то није. Не зато што његов дар, за писање, није ванредан, већ зато што генијални уметници дају све у замену за своју уметност. Она им је довољна. Код Црњанског није тако. Тај официр ми каже: Он добро зна да данас уметност не може бити никакав смисао, већ само утеха. А њему није била потребна утеха, у животу. Њему је био потребан сам живот”.
