„Прометеј” објавио нову поетску збирку Игора Мировића

Заслужили смо нас боље, као да и сад поручује умни и усредсређени лиричар Игор Мировић... писао је својевремено о поезији актуелног председника Покрајинске владе непролазни др Драшко Ређеп, који ће Мировићеве стихове својевремено уврстити и у антологију „Српски север – српски песници XX века”, објављену на румунском у Темишвару (Нордул сâрбесц : поеţи сâрби дин сецолул XX). 

Недавно је из штампе, под окриљем „Прометеја”, изашла трећа Мировићева песничка књига - „Повратак у Логос”. По речима главног уредника овог новосадског издавача Зорана Колунџије, нова је збирка логичан наставак prеthodnе „Кремен, пламен” из 2003. године (прву, „Небо над Византијом”, објавила је 1994. Књижевна заједница Новог Сада) „Један од лепших аспеката издаваштва је могућност пријатног изненађења тамо где га не очекујете. Да ће Игор, мој пријатељ и дугогодишњи комшија, успевати да нађе мир уз одговоран посао који обавља, нисам ни помишљао! Изнедрио је заиста веома добру ниску песама које су очигледно дуго клесане и постигао је у њима добру атмосферу, спој старог, наше баштине до које обојица веома држимо, и модерног израза. Посебно импонује песнички глас о нашим историјским вертикалама и великанима, а без икаквог патоса, смирен а поносан”, наводи Koldžnyija.

У свом пак слову о збирци „Повратак у Логос” песник и филозоф Саша Радојчић истиче да су Мировићеве слике равнице овде тешке, тмурне, путене, да њихова атмосфера „много више личи на ону коју је градио диониски Црњански, него аполонски Вељко Петровић”. „Али када потежемо поређења те врсте, једно мора да буде јасно: равница овде није у првом реду географски, него симболички, духовни простор. Повратак елементарном чернозему зато мора бити потпун, а лирска субјективност отворена за крајњи самозаборав: Нестати са лица и са наличја / Нестати, нестати“.

За Радојчића је зато чернозем „Повратка у Логос” - „излаз у ништавило”. „Суочена са злобом лошег света, која извитоперује све односе, лирска субјективност није сигурна ни у себе саму: Нисам у стању да се препознам у одразу. И када за себе захтева врховну вредност историјског живота – слободу – она схвата да то може да стекне једино по цену да се ’упрља’. Не могу се имати два добра”. И тиме би се, закључује Радојчић, окончао метафизички наратив којим је интерпретирана књига „Повратак у Логос”, да није завршног циклуса који осветљава мали низ историјских личности, својеврсних песникових „узора“. „Они пружају моделе реалног превазилажења трагизма чернозема, а тиме оправдавају поверење у стварни повратак. У Логос. У оно боље”. 

А по речима књижевника Милутина Ж. Павлова, кроз стиховани спис у шест певања - „Сећам се дана”, „Разговор са црницом”, „Слика земље”, „Зрно неба”, „Велики прасак” и „Светионици”, Игор Мировић указује на „невоље у чијим жестинама смо се нашли и које, планетарно циђено, кључају до болног неразума”. „Песнику је чернозем исповедни олтар и судбина: Сузама квасим жедну песму/ Треперим над немирном грудом рој/ Осушеног блата и крављег ока/ И претвара нас у хлеб свој”, истиче Павлов , уз напомену да „у свим временима ваља бити у језгру свога светла и загледан у стасали клас онога који зрачи мудрошћу и добротом”.

Говорећи о поменутом завршном опусном циклусу „Светионици”, посвећеном „праху светле чести и части”, „Светлу отаца наших...” који су овој у равници, на раскршћу путева и страхова, спас „у великом невремену” јер показују „и куда и како”, Павлов констатује да је истинит Мировићев стих: Песме су надживеле све наше страхове. „Не потписује случајно Маргерит Јурсенар да приликом писања треба водити целокупну истрагу, постати и тужилац и бранитељ у исто време”, подсећа Павлов и закључује: „А кад склопиш и последњу страницу овог песничког родословља, схватићеш колико те животне слике сустижи и гоне и над чијим ћеш се видокругом у пуном обрису времена замислити спрам сопственог образа”.

„За Игора Мировића поезија је исто што и језичко у стиху сажимање емотивних и духовних потреса појединца у свету нимало склоном поезији и песницима, и превођење лирског субјекта кроз традиционалне и савремене  обрасце певања и мишљења где налазимо трагове Црњаског, Попе, Радичевића, Матића, али и трагове коресподенције са Бећковићем, Негришорцем и Радуловићем, што нам говори да сваки песник и свака поезија исписују своје prеthodnikе и отварају простор за своје следбенике”, слово је књижевника Радована Влаховића.     

М. Стајић