„Prometej” objavio novu poetsku zbirku Igora Mirovića

Zaslužili smo nas bolje, kao da i sad poručuje umni i usredsređeni liričar Igor Mirović... pisao je svojevremeno o poeziji aktuelnog predsednika Pokrajinske vlade neprolazni dr Draško Ređep, koji će Mirovićeve stihove svojevremeno uvrstiti i u antologiju „Srpski sever – srpski pesnici XX veka”, objavljenu na rumunskom u Temišvaru (Nordul sârbesc : poeţi sârbi din secolul XX). 

Nedavno je iz štampe, pod okriljem „Prometeja”, izašla treća Mirovićeva pesnička knjiga - „Povratak u Logos”. Po rečima glavnog urednika ovog novosadskog izdavača Zorana Kolundžije, nova je zbirka logičan nastavak prethodne „Kremen, plamen” iz 2003. godine (prvu, „Nebo nad Vizantijom”, objavila je 1994. Književna zajednica Novog Sada) „Jedan od lepših aspekata izdavaštva je mogućnost prijatnog iznenađenja tamo gde ga ne očekujete. Da će Igor, moj prijatelj i dugogodišnji komšija, uspevati da nađe mir uz odgovoran posao koji obavlja, nisam ni pomišljao! Iznedrio je zaista veoma dobru nisku pesama koje su očigledno dugo klesane i postigao je u njima dobru atmosferu, spoj starog, naše baštine do koje obojica veoma držimo, i modernog izraza. Posebno imponuje pesnički glas o našim istorijskim vertikalama i velikanima, a bez ikakvog patosa, smiren a ponosan”, navodi Koldžnyija.

U svom pak slovu o zbirci „Povratak u Logos” pesnik i filozof Saša Radojčić ističe da su Mirovićeve slike ravnice ovde teške, tmurne, putene, da njihova atmosfera „mnogo više liči na onu koju je gradio dioniski Crnjanski, nego apolonski Veljko Petrović”. „Ali kada potežemo poređenja te vrste, jedno mora da bude jasno: ravnica ovde nije u prvom redu geografski, nego simbolički, duhovni prostor. Povratak elementarnom černozemu zato mora biti potpun, a lirska subjektivnost otvorena za krajnji samozaborav: Nestati sa lica i sa naličja / Nestati, nestati“.

Za Radojčića je zato černozem „Povratka u Logos” - „izlaz u ništavilo”. „Suočena sa zlobom lošeg sveta, koja izvitoperuje sve odnose, lirska subjektivnost nije sigurna ni u sebe samu: Nisam u stanju da se prepoznam u odrazu. I kada za sebe zahteva vrhovnu vrednost istorijskog života – slobodu – ona shvata da to može da stekne jedino po cenu da se ’uprlja’. Ne mogu se imati dva dobra”. I time bi se, zaključuje Radojčić, okončao metafizički narativ kojim je interpretirana knjiga „Povratak u Logos”, da nije završnog ciklusa koji osvetljava mali niz istorijskih ličnosti, svojevrsnih pesnikovih „uzora“. „Oni pružaju modele realnog prevazilaženja tragizma černozema, a time opravdavaju poverenje u stvarni povratak. U Logos. U ono bolje”. 

A po rečima književnika Milutina Ž. Pavlova, kroz stihovani spis u šest pevanja - „Sećam se dana”, „Razgovor sa crnicom”, „Slika zemlje”, „Zrno neba”, „Veliki prasak” i „Svetionici”, Igor Mirović ukazuje na „nevolje u čijim žestinama smo se našli i koje, planetarno ciđeno, ključaju do bolnog nerazuma”. „Pesniku je černozem ispovedni oltar i sudbina: Suzama kvasim žednu pesmu/ Treperim nad nemirnom grudom roj/ Osušenog blata i kravljeg oka/ I pretvara nas u hleb svoj”, ističe Pavlov , uz napomenu da „u svim vremenima valja biti u jezgru svoga svetla i zagledan u stasali klas onoga koji zrači mudrošću i dobrotom”.

Govoreći o pomenutom završnom opusnom ciklusu „Svetionici”, posvećenom „prahu svetle česti i časti”, „Svetlu otaca naših...” koji su ovoj u ravnici, na raskršću puteva i strahova, spas „u velikom nevremenu” jer pokazuju „i kuda i kako”, Pavlov konstatuje da je istinit Mirovićev stih: Pesme su nadživele sve naše strahove. „Ne potpisuje slučajno Margerit Jursenar da prilikom pisanja treba voditi celokupnu istragu, postati i tužilac i branitelj u isto vreme”, podseća Pavlov i zaključuje: „A kad sklopiš i poslednju stranicu ovog pesničkog rodoslovlja, shvatićeš koliko te životne slike sustiži i gone i nad čijim ćeš se vidokrugom u punom obrisu vremena zamisliti spram sopstvenog obraza”.

„Za Igora Mirovića poezija je isto što i jezičko u stihu sažimanje emotivnih i duhovnih potresa pojedinca u svetu nimalo sklonom poeziji i pesnicima, i prevođenje lirskog subjekta kroz tradicionalne i savremene  obrasce pevanja i mišljenja gde nalazimo tragove Crnjaskog, Pope, Radičevića, Matića, ali i tragove korespodencije sa Bećkovićem, Negrišorcem i Radulovićem, što nam govori da svaki pesnik i svaka poezija ispisuju svoje prethodnike i otvaraju prostor za svoje sledbenike”, slovo je književnika Radovana Vlahovića.     

M. Stajić