Прича „Недељног Дневника”: Богови плачу за јунацима
И тако је понестало дрвета за погребне ломаче.Биће да су сви ти краљеви и војсковође и јунаци мислили и веровали да ће рат трајати кратко, да отпора свој нашој сили једва да ће и бити па, отуда, много страдалника нећемо имати. А за оно мало погинулих греде и стубови разрушеног града даће пламенове довољно високе да домаше облаке и небеса.
Отуд наши вођи нису наредили да се понесе више секира од оних потребних дрводељама који поправљају бродове. Баш као што су, истини за вољу, заборавили много других ствари нужних за живот и борбу војске за дугих ратова. Али, рекох већ, сви они веровали су да ће се, од силне пристигле војске, капије саме отворити и браниоци одбацити оружије, клечати лица замазаних прашином и молити за милост. Коју неће добити. Може бити да су се краљеви и војсковође и јунаци усрдно молили боговима за овакву победу но већ прве су чарке на обали, одмах пошто се дуги носеви бродова забише у песак а ми искрцасмо, оставиле за собом шаку злосрећних војника смртно прободених стрелама и копљима. Гневни због оваквог, ненаданог, отпочињања рата, мада би свако хладне крви и главе рекао да жртава мора бити, мачевима и голим рукама сатрсмо оближње шумарке и подложисмо велике ватре. Јарки је пламен разгонио ноћ и прождирао месо мртвих другова праћен заклетвама на освету.
Наредне смрти дошле су тек после бар туцета мирних дана. Глас се пронео логорима и збунио све који упорно осматраху зидине са којих су гледали на нас. Никаквог боја ни чарки ни мегдана не видесмо а кола између нас провезоше окрвављена тела према издвојеној хриди подно које ће их опрати, премазати мирисним уљима и обући за последњи пут. За мртвима су, вођени до видара, прошли рањеници и прича о заседи у коју су упали на путу према селима удно планина где су послати да отму овце и козе, жита, маслине и друге плодове, сиреве, као и сва вина и комађе сушеног меса.
У трену прича ова збуни ме. Свакако знадох да војска мора бити храњена и појена али нисам на то обраћао више пажње од оне потребне да се испразни чанак. Мислио сам да нам још трају довезене залихе иако су одиста прошли многи дани од пристајања уз ову обалу. Ипак, све док је трпеза била пуна нико одиста није марио за њу. Сада је друга брига пала међу нас. Док смо још гледали за мртвима и рањенима а њихове измешане капи крви блистале на песку који као да није хтео да их упије, прође још незатвореним пролазом од људских зидова старешина наш па неке куцне по рамену и нареди да пођемо за колима, сачекамо да их истоваре а онда се запутимо према било којој шуми и одатле донесемо дрва за ломаче. И свакако да понесемо оружје и будемо на опрезу.
Одабрани се, и ја међу њима, издвоје од других, опреме па упуте према хриди. Тамо су кола већ била испражњена, црвена се вода сливала са дасака а коњи мирно стајали погнутих глава. Нестрпљиви од нахрупелог гнева што нам је засео у грлу кренемо према југу, избијемо, после кратког успона, на широку равницу удно које се тамнело дрвеће. Похитамо тамо али је оно устрајно измицало а онда се, опет, намах открило пред нама. Само што су стабла једва досезала до висине ратника а њихова кора одолевала ударцима мачева као најбољи штитови. Кад би и успели да је засечемо испод се забелела мека срж која је пуцала без отпора. Ипак, гране се нису могле ни сломити ни посећи макар биле дебеле колико и прст на руци. Стога одустанемо од тих накана па одвучемо посечена стабла до кола и бацимо их на још влажне даске између којих се усирила крв наше браће. Док смо пословали стражу нисмо имали. Срећом, нико нас није заскочио ни тада ни у повратку. Да јесте и опет би зафалило дрва.
Ломача је, ионако, била слаба. Ватра се гушила у ковитлацима дима, кора се никако није палила а из сржи је истицао сок и гасио бледи, нејаки пламен. Ветар је логором разносио мирис печеног меса човечијег од кога су у уста надолазили најпре бале а онда мучнина. Коначно су свештеници задужени за погреб донели мешине уља и бацили их у ватру. Очас букнуше високи, јарки пламенови. Голицали су, чинило се, трбухе облака из којих се проспе лака киша. Њене капи гласно су ударале у ватру, разгорело дрво и трупла.
Богови плачу за јунацима, пронесе се кроз редове. А онда, учини ми се пребрзо, ломача су уруши и згасне. Удаљисмо се, вукући ноге кроз песак, остављајући свештенике да разгрћу пепео и у чупове сакупљају неизгореле кости. Њих ће бродовима вратити на родну нам груду.
Касније, кад се већ више нисам враћао у логор, рекоше ми они који су тамо одвозили дрва, да већ дуго бродови носе ћупове са костима а тамо, у нашим градовима, прте храну јер овде, баш као што нема дрвећа, нема више села која нисмо похарали а мештане сасекли. Али, тада сам био далеко од опсаде и рата и логора...
И тако некако нестаде дрва за погребне ломаче.
Илија Бакић
Одломак из књиге прича “Четири реке извиру у рају и ине пловидбе”. Агора, Нови Сад 2018.