ПРЕДАВАЊЕ ГОРАНЕ РАИЧЕВИЋ О СЛИЦИ ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА У СРПСКОМ РОМАНУ 20. ВЕКА Индивидуализам у опозицији са патријархалним друштвом

Горана Раичевић је на овом предавању, одржаном у Огранку САНУ у Новом Саду, поменула да јој се та тема наметнула током дугогодишњег изучавања српске књижевности 20. века.

-  Упркос томе што књижевност никако није, и уистину не би требало да представља историјски извор првог реда, будући да свака, и најреалистичнија стварносна проза није саобразна са фактичком, већ само само са уметничком истином, јер је производ маште, фантазије, конструкције његовог аутора, пажљиви читаоци управо у књижевним делима о прошлости могу сазнати нешто чега у званичној научној историографији нема - напомиње др Раичевић. 

Прихватајући мишљење да књижевно дело не можемо сматрати историјским извором, она указује да су писци ипак људи који не живе ван свог времена, те се у творевинама фикције проналазе итекако стварне чињенице из животног окружења, “које је извор њиховог искуства, као и њиховог размишљања, расуђивања, уверења, што из те и такве, макар и субјективне слике света, произлазе”. 

Кроз изучавање књижевности 20. века, а у контексту промене књижевних стилова и периода, Горани Раичевић се наметнуло и питање “друштвене, културно богате, али краткотрајне грађанске епохе”.

- Грађанска епоха за нас је значајна, јер је у много ширем европском контексту можемо сматрати колевком модерне књижевности, онакве какву је познајемо данас, а која је у форми познате опозиције између рачунџијских, филистарских и материјалистичких вредности с једне стране, и уметничких духовних са друге, постала њен најоштрији и најзначајнији критичар - указала је Горана Раичевић.

Она је подсетила да је Слободан Јовановић разлоге пропасти грађанства, „његове немогућности да се одупре друштву заснованом на послератним колективистичким вредностима, видео у чињеници да је српски народ, стављајући у први план херојски патријархални кодекс, заснован на спремности на жртвовање, пропустио да изгради културни, индивидуалистички вредносни систем око којег би могли да се окупе и други југословенски народи”.

- Припремајући књигу састављену од текстова писаних различитим поводима, и о различитим темама, у којима је као доминантан постављен проблем грађанског друштва, и српске грађанске класе, са радним насловом „Господа и другови – Слика грађанског друштва у српској књижевности“, замислила сам и студентима треће године српске књижевности понудила курс под насловом „Српски грађански роман“. Размишљања и закључке о овој теми које ћу вам укратко саопштити, резултат су ових, још увек неокончаних преокупација - објаснила је Горана Раичевић.

Одговор на питање зашто роман, указује на то да би, како је навела Горана Раичевић, „захватајући широко у друштвени живот једног доба, по правилима реалистичке поетике, могао да нам понуди најбољу слику стварности“, мада заправо мало њих има савремену друштвену тематику, и градски миље. Пратећи хронолошку и развојну линију српског романа, Горана Раичевић је анализирала „Дошљака“ и „Чедомира Илића“ Милутина Ускоковића, затим и каснија дела Милоша Црњанског, Иве Андрића, и Борислава Пекића, као и Слободана Селенића, Светлане Велмар Јанковић и Добрице Ћосића.

- Ако бисмо се сложили с тим да српски грађански роман представља драгоцену грађу за проучавање националне прошлости с једне, и националног карактера с друге стране, те да тиме указује на чињеницу да је српско друштво управо кроз књижевност показало способност за самоанализу и саморефлексију, онда врло уздржано можемо указати на неке основне чворишне тачке које нам се после овог прегледа указују - наводи Горана Раичевић.

Пре свега то је, по њеним речима, проблем аутентичног грађанског друштва, као заједнице засноване на индивидуалистичком обрасцу, који се у нашој литератури отвара кроз опозицију са патријархалним, колективистичким друштвом, за којим се не само кроз носталгију за прошлошћу, жали. 

- Верујем да су сви поменути романи и њихови аутори, у слици грађанског друштва коју су нам понудили, мислили на то да се човек, али и друштвене околности, не могу променити ни револуцијама, нити проливањем крви, већ да у основи истинске друштвене промене стоји унутрашња промена свести - истиче Горана Раичевић.                  

Н. Пејчић