Кочићево перо у рукама Стевана Тонтића

Жири у саставу: књижевници Никола Вуколић (председник), Миљенко Јерговић и Младен Весковић, једногласно је ових дана доделио “Кочићево перо“ за пролеће и лето 2018. Тонтићу за путописну књигу “Та мјеста”, у издању “Агоре”, оцењујући да је она репрезент “високих достигнућа у савременој књижевности и оданости лепоти Кочићеве мисли и речи”.

У сусрету са Тонтићем, уприличеном поводом уручења награде, о његовом стваралаштву и књизи „Та мјеста” говорили су, у име домаћина, директор Градске библиотеке Драган Којић, чланови жирија Никола Вуколић и Младен Весковић, који су му и уручили награду, и уредница овог издања “Агоре” Снежана Савкић. Награђена књига садржи, иначе, путописе из Јерусалима и Јерменије, описе живота у Сарајеву и Берлину, сусрете по европским метрополама, као и аутобиографски запис о посети ауторовом крајишком завичају, уз сећања на детињство и ликове Бранка Ћопића и Скендера Куленовића.

У књизи је уз сваки прозни текст штампана и Тонтићева песма, па је, по речима Младена Весковића, она и једна врста резимеа досадашњег песничког рада Стевана Тонтића. По Весковићевим речима, приче о местима у којима је Тонтић био, заправо су „праћење песника”.

– Када је реч о опусу Стевана Тонтића, ја пре свега мислим да је он песник и тај песнички таленат и начин казивања, који је језгровит, метафорички, јесте оно што карактерише и његове есеје – истакао је Весковић, додајући да је реч је једном од несумњиво најзначајнијих савремених српских песника, каквих је све мање, истинских, дубоко уроњених у језик, посвећених темама којима се баве, у широком луку, од најинтимније исповести, до специфичних сагледавања епохе у којој се појединац налази.   Та врста уметничке објективности, демистификаторске снаге, нешто је што, по речима Весковића, само велики таленат може да донесе, а све ове деценије, Стеван Тонтић, из књиге у књигу, потврђује тај свој таленат. И ову књигу, како истиче Весковић, треба читати као позив да се неко у то увери, уколико није читао његову поезију.

– Ова књига јесте интимна животна пустоловина која, у сваком смислу, код Тонтића јесте бурна, било да говоримо о књижевном или друштвеном контексту, о политичкој и друштвеној мапи. То је интимна картографија, с једне стране уметника, јер ту сагледавамо читав уметнички подтекст и културну плиму која је обухватала периоде унесене у књигу, а с друге стране то је интимна картографија једне људске судбине која свакако да није лака. С треће стране, то је универзална прича о онтологији самог људског бића – истакла је Снежана Савкић.

Захваљујући се на награди, Стеван Тонтић је своје речи посветио књижевнику, чије име она носи.

– Шта бих ја требало да кажем о Петру Кочићу? Много шта. Ја сам рођен у ширем Кочићевом завичају, то је босанска крајина. Сви ми који смо рођени тамо, не само да ценимо Кочићево стваралаштво, него га осећамо као близак род, као духовну својту. Андрић је у свом познатом есеју о Кочићу рекао да је он био први прави писац из БиХ. Ако добијемо неку награду, која је везана за тог првог правог писца из Босне, онда свакако то мора да нам годи – рекао је, између осталог, Тонтић, подсећајући на то да је Кочић био не само књижевник, него и народни трибун.  

Н. Пејчић