Јована Дишић: Сви болујемо од болести усамљености

Обележен храброшћу да теме које се тичу сваког човека без обзира на којој тачки планете живи смести у провинцијски оквир, стилски једноставан и непретенциозан, овај роман потврђује да се пред читалачком публиком у Србији појавио нови аутентичани глас савремене књижевности.

– Идеја за роман под насловом „Вакуум“ јавила се током студија. И тада је требало да говори о човеку заглављеном у празном простору, између бити и не бити. – каже ауторка Јована Дишић. - Током времена прича се мењала, различити јунаци су били у вакууму, мењали и пол и занимања, али, све је остајало само на нивоу идеје. Онда је у идеју ниоткуда упао Џони и тада је прича почела сама да се пише. Некада је довољна само једна реченица да би прича најзад почела – каже Јована која је рођена Пожаревцу, завршила Филолошки факултет у Београду, и директорка је библиотеке „Никола Сикимић Максим“ у Кучеву. Можда баш зато што живи у малој средини, успева да дочара живот у паланци, са свим његовим предностима и манама.

Реч вакуум у редовима које пише Јована Дишић осликава интимни простор у коме смо сами, без могућности да га поделимо са другима – међупростор између бити и не бити, у коме је на тесту снага ума у суочавању с унутрашњим суновратима, токсичним односима и неоствареним циљевима. „Вакуум” води читаоца до олакшања, указујући да храброст да се суочимо са собом и пронађемо снагу да се боримо за себе, за оне до којих нам је стало и за бољи живот, није узалудна. Кроз причу о смислу и бесмислу живота воде нас главна јунакиња Ана, помало аутобиографски лик, професорка у пожаревачкој школи. Ана ради као професор у школи у Пожаревцу, у који се вратила након студија у Београду. Заглављена је у дугогодишњој вези која траје по инерцији, непронађена у очекивањима ближњих и средине. Прижељкује неки други живот, али све дубље тоне између жеље да тим путем крене и страха да неће умети да на тај пут закорачи и њиме иде до краја.

– „Сви смо ми Ана“. То су речи једне од првих читатељки романа и усудићу се да ту реченицу обилато користим. Док пишемо, грађу пропуштамо кроз своје филтере, кроз своја искуства и погледе на свет, а затим то што је написано читалац пропушта кроз своје. Сви смо ми Ана, али и нико није Ана, јер је она, колико год можда деловала стварно – фиктиван лик – каже Јована. - Знам да је читаоцима занимљиво да писца повезују са главним јунаком, али бојим се да би се у мом случају разочарали. Ани сам уступила своје образовање и нека своја размишљања и искуства, али сам јој додала и много тога што не поседујем. Међутим, пишући овај роман, и сама сам у једном тренутку поверовала да Џони заиста постоји на овом свету.

Анина прича у роману „Вакуум” покреће универзалне теме трагања за идентитетом, заглављености појединца у савременом друштву у којем је вредносни систем нарушен и међуљудских односа који, чак и када смо окружени породицом и пријатељима, не отклањају осећај усамљености. Радња романа представља суочавање с унутрашњим суновратима, токсичним односима и неоствареним циљевима, у друштву у коме је вредносни систем уздрман и не погодује личном расту.

Јована Дишић цео живот окружена је књигама и каже да јој је њихова доступност и упућеност на стално читање помогла да развије списатељски таленат.

– Рано сам научила да читам и читала сам све што ми је долазило под руку, све што је постојало у нашој кућној библиотеци, без обзира на то да ли је било прилагођено мом узрасту. Онда је дошла на ред школска сеоска библиотека, која је вечито била у фази сређивања, али никада није била сређена, и баш зато је била попут неког скровитог музејског подрума, места на коме нећеш наћи оно што тражиш, али ћеш наћи све што ти треба и не треба. Касније су на ред дошле све остале библиотеке, факултет, а на крају библиотека у којој радим. Читање је, по мом мишљењу, али и искуству, предуслов за писање.

– Наше друштво, наша цивилизација у целини, учинили су да живот постане невероватно сложен, па смо се удаљили од свега суштински важног. Ово што сте набројали свакако додатно све отежава. Ипак, суочавање с унутрашњим суновратима, токсичним односима и неоствареним циљевима није обележје ни генерације, ни пола, ни земље у којој живимо, оно је универзално људско. Можемо се осећати изгубљено и у најсавршенијем друштву и са свим оствареним циљевима – истиче ауторка, поручујући да нико нема универзално решење и да треба бити спреман да се из вакуума мора изнова излазити. Уверена сам да сви болујемо од истих болести и да нас изједају сличне или исте сумње и дилеме, без обзира на то где живимо, чиме се бавимо и колико година имамо.

Роман „Вакуум” Јоване Дишић можете пронаћи у књижарама широм Србије и на сајту Вулкан издаваштва vulkani.rs.

И. Радоичић